Ako biste morali da izdvojite deset pisaca bez kojih je teško zamisliti srpsku književnost, među imenima bi gotovo sigurno bili Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Meša Selimović, Borisav Stanković, Danilo Kiš, Borislav Pekić, Milorad Pavić, Isidora Sekulić, Branislav Nušić i Branko Ćopić.
Ovo, naravno, nije konačna rang-lista. Srpska književnost je previše bogata da bi deset imena moglo da obuhvati sve njene važne epohe i pravce. Ne postoji ni jedna zvanična statistika iz koje možemo zaključiti koje su knjige „najčitanije svih vremena“.
Zato smo se vodili delima koja se decenijama ponovo objavljuju, čitaju u školama, prevode, preporučuju novim generacijama i ostaju prisutna u javnom prostoru.
Ovde idemo korak dalje: fokus nije samo na naslovima, već na piscima, knjigama od kojih vredi početi i rečenicama zbog kojih im se čitaoci vraćaju.
1. Ivo Andrić – istorija ispričana kroz sudbine običnih ljudi
Ivo Andrić je najpoznatiji srpski pisac u svetu i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1961. godine. Nobelov komitet nagradio ga je za epsku snagu kojom je oblikovao motive i ljudske sudbine iz istorije svoje zemlje.
Ako čitate samo jednu Andrićevu knjigu, logičan početak je Na Drini ćuprija. Roman prati gotovo četiri veka života oko višegradskog mosta, koji postaje stalna tačka u svetu u kojem se menjaju vlasti, ljudi i čitave generacije. Zadužbina Ive Andrića upravo ga označava kao njegov najpoznatiji roman.
Posle njega vredi pročitati Prokletu avliju, Travničku hroniku i Gospođicu. Zanimljivo je da su Na Drini ćuprija, Travnička hronika i Gospođica nastajale tokom ratnih godina, dok je Andrić živeo povučeno u okupiranom Beogradu.
Rečenica koja se pamti: „U ćutanju je sigurnost.“ Andrić se danas najbolje čita polako. Iza istorijskih događaja skoro uvek stoji ono važnije – strah, moć, čekanje, usamljenost i način na koji čovek pokušava da preživi vreme u kojem se našao.
2. Miloš Crnjanski – pisac seoba, nemira i nepripadanja
Kod Miloša Crnjanskog stalno se vraća osećaj da je čovek negde na putu i da dom nije uvek tamo gde trenutno živi.
Njegove Seobe jedan su od temelja srpskog modernog romana. Priča porodice Isakovič smeštena je u 18. vek, ali osećanje raseljenosti, neostvarenih očekivanja i traganja za mestom kojem čovek pripada ostaje potpuno savremeno.
Za upoznavanje Crnjanskog pročitajte i Dnevnik o Čarnojeviću. Zatim pređite na Roman o Londonu, veliko delo o emigraciji i životu čoveka koji pokušava da opstane u gradu kojem ne pripada.
Roman je 1971. dobio NIN-ovu nagradu, ali i nagradu za najčitaniju knjigu godine. Malo je završnih rečenica domaćih romana koje su postale tako prepoznatljive kao: „Ima seoba. Smrti nema.“ Ta rečenica je 2026. izabrana i na konkursu Društva za srpski jezik i književnost za najlepšu rečenicu srpske proze.
3. Meša Selimović – knjige koje se drugačije čitaju sa 20 i sa 40 godina
Derviš i smrt je jedna od onih knjiga kod kojih radnja predstavlja samo prvi sloj. Ahmed Nurudin pokušava da razume šta se dogodilo njegovom uhapšenom bratu, ali roman ubrzo prerasta u priču o vlasti, pravdi, savesti, strahu i čovekovoj spremnosti da se promeni kada stekne moć.
Roman je objavljen 1966. godine, a Tvrđava četiri godine kasnije.
Ako Vam Derviš i smrt deluje suviše mračno, Tvrđava može biti bolji prvi susret sa Selimovićem. U njoj ponovo nalazimo rat, vlast i unutrašnje sukobe, ali i više prostora za ljubav i mogućnost izlaska iz sopstvene „tvrđave“.
Selimovića čitaoci često podvlače upravo zbog rečenica koje mogu da žive i izvan romana.
Jedna od najpoznatijih glasi: „Čovjek je proklet i žali za svim putevima kojima nije prošao.“
To je verovatno i razlog zbog kojeg se Dervišu i smrti ljudi vraćaju nakon mnogo godina – životno iskustvo promeni način na koji čitamo ista pitanja.
4. Borisav Stanković – Vranje, strast i život pod pritiskom sredine
Ako želite da razumete koliko je jaka književnost koja govori o jednom vrlo konkretnom mestu, a ipak prevazilazi lokalne granice, pročitajte Boru Stankovića. Nečista krv ostaje njegovo najvažnije prozno delo.
Sofkina sudbina govori o propadanju nekada ugledne porodice, ali još više o svetu u kojem porodični interes, novac i očekivanja sredine određuju život pojedinca.
RTS Stankovića opisuje kao jednog od začetnika moderne srpske književnosti, a među njegovim najpoznatijim delima navodi Nečistu krv, drame Koštana i Tašana i pripovetke Stari dani.
Stanković je posebno snažan u prikazu neizgovorenih želja. Njegovi junaci često više osećaju nego što mogu otvoreno da kažu.
U Nečistoj krvi ostaje i rečenica: „Sve što je duša volela… sve sutra ide, odvaja se, otkida.“
5. Danilo Kiš – između ličnog sećanja i velike istorije
Za početak čitanja Danila Kiša možda je najbolje uzeti Rane jade, a zatim Baštu, pepeo i Peščanik. Te knjige čine njegov porodični ciklus u kojem se lična istorija prepliće sa tragedijama Evrope 20. veka.
U središtu tog sveta nalazi se figura oca Eduarda Sama, čija je sudbina povezana sa Kišovim sopstvenim iskustvom i nestankom njegovog oca u Holokaustu.
Peščanik je dobio NIN-ovu nagradu za najbolji roman 1972, dok je Grobnica za Borisa Davidoviča postala jedno od njegovih najpoznatijih i najdiskutovanijih dela.
Za nešto drugačiji ulazak u Kišov svet izaberite Enciklopediju mrtvih, zbirku priča iz 1983. godine koja povezuje ljubav, smrt, istoriju i pamćenje Kišovu poetiku dobro sažima kratka rečenica: „Izvesna je samo smrt.“
6. Borislav Pekić – velike ideje iza priče koja tera da okrenete sledeću stranu
Borislav Pekić može delovati zahtevno kada se prvo susretnete sa ogromnim Zlatnim runom, ali za upoznavanje sa njim postoje pristupačniji putevi.
Vreme čuda je odličan početak. Pekić koristi biblijske motive da bi postavio pitanja o ideologiji, slobodi i tome šta se događa kada se apstraktna ideja o „spasenju“ nametne stvarnom čoveku. Upravo je tim romanom ozbiljno ušao u književni život.
Ako volite napetiju prozu, uzmite Besnilo.
Pekić je svesno napravio žanrovski roman koji može da se čita kao triler, a da pritom ostane ozbiljna književnost. Njegovi dnevnici pokazuju koliko mu je bilo važno da knjiga dođe i do šire publike.
Za Pekića se lepo vezuje njegova izjava: „Mi ne govorimo samo rečima, mi govorimo čitavim životom.“
7. Milorad Pavić – pisac koji je promenio način na koji se roman čita
Sa Miloradom Pavićem čitalac više nije samo neko ko prati priču od prve do poslednje stranice.
Hazarski rečnik je roman-leksikon u kojem različiti izvori, vere, vekovi i junaci grade priču koju čitalac može da sklapa različitim redosledom.
RTS ga opisuje kao jedan od romana koji su obeležili srpsku književnost.
Koliki je bio njegov čitalački život pokazuje i bibliografija Narodne biblioteke Srbije: već početkom devedesetih Hazarski rečnik imao je desetine izdanja, uključujući 85. izdanje 1992. i jubilarno 90. izdanje 1994. godine.
Nakon njega pročitajte Predeo slikan čajem, još jednu knjigu u kojoj Pavić eksperimentiše sa samim oblikom romana. Jedna od rečenica koje savršeno pripadaju njegovom svetu glasi: „I duša ima kostur, a to su sećanja.“
8. Isidora Sekulić – mnogo više od „Pisama iz Norveške“
Isidora Sekulić bila je esejistkinja, pripovedačica, kritičarka i putopisac, ali i prva žena koja je postala redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti.
Najčešće joj se prvo prilazi kroz Pisma iz Norveške, knjigu koja spaja putovanje, kulturu, pejzaž i lično razmišljanje.
Međutim, vredi pročitati i Kroniku palanačkog groblja, Saputnike i njene eseje. Isidora je pisac kojem nije najvažnije šta se dogodilo, već šta čovek vidi i misli dok mu se nešto događa. Zbog toga njena proza i danas zvuči iznenađujuće moderno. Među njenim zapisanim mislima izdvaja se: „Ko ljubav ima, ima oblik života, ima poziv i cilj.“
9. Branislav Nušić – smejemo se likovima dok ne shvatimo da ih poznajemo
Nušić je dokaz da klasik ne mora biti težak. Autobiografija je verovatno najbolja prva knjiga za čitaoca koji ga ranije nije ozbiljnije čitao. Nušić od sopstvenog života pravi niz komičnih situacija, istovremeno ismevajući školu, porodicu, brak, birokratiju i društvena pravila.
Za njegovu satiru još su važnije komedije Sumnjivo lice, Gospođa ministarka, Narodni poslanik i Pokojnik. Sumnjivo lice kroz potragu za navodnim državnim neprijateljem izvrgava ruglu birokratiju i provincijsku vlast.
Nušić je Narodnog poslanika napisao još kao dvadesetogodišnjak, dok će vlast, položaj i društvenu sujetu ismevati praktično do kraja života.
A njegov humor možda najbolje pokazuje rečenica: „Prva ljubav je opasna samo kada je ujedno i poslednja.“
10. Branko Ćopić – pisac kojem se vraćamo posle detinjstva
Mnogi se sa Brankom Ćopićem upoznaju prerano da bi odmah razumeli koliko je ozbiljan pisac. U detinjstvu čitamo Orlovi rano lete, Magareće godine, Ježevu kućicu i Doživljaje mačka Toše.
Kasnije dolaze Doživljaji Nikoletine Bursaća i, pre svega, Bašta sljezove boje. RTS upravo Ćopića opisuje kao pisca uz čije su junake odrastale generacije, ali naglašava da se ispod humora nalazi mnogo složeniji i dublji autor.
Bašta sljezove boje posebno dobija na snazi kada je čitate kao odrasla osoba. Iza priča o detinjstvu nalaze se prolaznost, rat, gubitak i pokušaj da se sačuva ono dobro što čovek pamti.
Ćopić na jednom mestu priznaje: „Još ni danas posigurno ne znam kakve je boje sljez.“
Od koje knjige početi?
Ako želite jednu knjigu koja će Vas odmah uvesti u klasičnu srpsku prozu, uzmite Na Drini ćuprija.
Za snažan psihološki roman izaberite Derviš i smrt, za modernizam Seobe, za društvenu satiru Autobiografiju ili Sumnjivo lice, a za nešto sasvim drugačije Hazarski rečnik.
Kiš i Pekić mogu da dođu kada poželite književnost koja traži malo više koncentracije.
Ćopiću se vredi vratiti čak i ako mislite da ste ga „već pročitali“ u osnovnoj školi. Najbolje knjige sa ove liste imaju zajedničku osobinu: ne završavaju se poslednjom stranicom.
Njihove rečenice ostaju u jeziku, a junaci i pitanja vraćaju se mnogo kasnije, često onda kada ste već zaboravili kada ste knjigu prvi put pročitali.