Јован Јовановић, 18. јануар 1989.
Омера Черкеза је убио бивши пуковник Југословенске армије Ћамил Бровина, и то 1954. године у логору 101 (Петрова рупа) на Голом отоку. Черкез је по националности био Турчин, а Бровина, ваљда, Шиптар и до ове трагедије су били пријатељи. Ћамил се као осуђеник дуго држао · усправно, док није сломљен и није извршио овај злочин.
Павиљон „црна двојка“, у коју су смештани заточеници којима управа није била задовољна, постојала је од фебруара до августа 1953. године.
Илија Хинић, који је пре хапшења био ташнер у Дебелом Брду у
Лици, извршио је самоубиство или је убијен 28. или 29. новембра 1954. године у ријечком затвору. Јован Јовановић (који ће касније бити адвокат у Београду) видео је кроз рупицу у затворским вратима како га мртвог
износе из собе у којој је лежао.
По његовом мишљењу, административних кажњеника је на Голом отоку укупно било 30.000-35.000, а жена око три хиљаде. Али само у једном тренутку на Голом отоку жена је било хиљаду и двеста.
Веселин Булатовић је једног дана у другој половини 1953. године (ваљда кад је други пут био управник и напуштао то место) обишао болницу. Био је нерасположен и натечен од неспавања. („Сигурно је те ноћи изгубио на картама. Они су се тамо по сву ноћ картали.“) Ушао је у одељење где смо један поред другог лежали Аца Павковић, генерал Раде
:Жигић, ја и, ваљда, Јован Петровић и гледао је да ли некога отуд може да избаци и пошаље на трагач. С њим је ћутке ишао и болнички лекар Богомир Стојановић из Јагодине, логораш рођен око 1905. године.
Управник је свакоме од нас рекао понешто цинично.
„Шта радиш ти ту?“, упитао је њега, Јована Јовановића. Јован је одговорио да је болестан. Управник је тада набусито упитао лекара: „Шта му је?“
Доктор Стојановић је навео две-три дијагнозе логорашевих болести и, још, додао веома слабо срце. „Ми га ту држимо“, рекао је, „као тешког болесника.“
Веселин Булатовић је на то тадашњем студенту, а будућем адвокату,
као,
климнуо главом. „Лежи, лежи“, рекао му
је, „али жив изаћи нећеш. Моја
Мира“ – тако
му се звала жена –
„и ја ћемо те хранити
док не
цркнеш.“ У ТОЈ реченици се можда скривао наговештај да он, додуше, одлази с отока, али да ће их отуда и даље надгледати.
Онда се обратио Аци Павковићу:
„А шта овде ради Енкаведе? Шта још чекаш, што не признајеш?“
„Па ја сам вам признао да сам радио за Енкаведе“, одговорио је Аца. Он је за време грађанског рата у Шпанији као југословенски добровољац заиста био енкаведеовац.
„Јеси, јеси, али ниси рекао све!“, узвикнуо је Булатовић. „Све имаш да кажеш!“
„Рекао сам оно што сам знао, друже управниче“, каже Павковић. „А
ви, ако сматрате да нисам рекао све што вас интересује, истражујте даље
сами.“
Булатовић је затим пришао кревету где је лежао генерал Жигић.
Гледао га је с мржњом.
„Шта ти ту радиш, пичка ли ти материна!“, викнуо је. На то се Жигић у кревету усправио на лакат.
„А шта ти овде радиш, пичка теби материна!“, одговорио је на запрепашћење свих у соби. „Ја сам револуционар и из рата сам изашао као генерал! А где си ти био и шта си радио, пичка ти материна!“
Булатовић је, црвеног лица, занемело стајао, а болнички батинаши
су потрчали ка Жигићу да га претуку. На то овај замаше рукама.
„Не!“, викне. „Не дирајте га. Оставите га!“
Још једанпут га бесно погледа и изађе из бараке. Радета нико није ни дирнуо.
(Није искључено да се ово десило пред Булатовићев одлазак са Голог отока, у лето или у јесен 1953. године. Он је после посете књижевника Добрице Ћосића као Удбиног госта јуна 1952. и његових назови интервенција код Ранковића и Милована Ђиласа, ма какве и ма колико тачне оне биле, био смењен. На место управника логора дошао је Ранко Балорда, дотадашњи главни иследник радилишта 101.)
Крајем 1953. године Раде Жигић је у старој голооточкој болници покушао да изврши самоубиство. Изашавши из болничког павиљона, направио је само неколико корака према осамнаестици и усеку од три четири метра који их је раздвајао и без речи се наглавце стрмекнуо.
Из болнице су потрчали ка њему. Доктор Стојановић је Јовану касније причао да је генерала одмах прегледао и да до оштећења његове лобање није дошло него само до ране на глави и отеклине на темену. Рану му је одмах зашио. Затим је утврдио да су му два ребра заломљена или сломљена, која би, чим би руку спустио , притискала плућну марамицу и изазивала оштар бол. Зато му је на руку ставио гипс или шину, тако да му је одмакнута од тела.
Жигић је после тога одбио да прима храну.
Почели су да га хране силом, кроз нос. И то је око голооточког мученика у почетку
радио доктор
Богомир. Али за 29. новембар 1953. или почетком 1954. он је био пуштен, после чега није било никога ко би код Радета то довољно пажљиво радио.
Генерал је премештен у једну собу нове болнице, у којој је био само кревет са сламарицом. Већ је био у некаквом трансу и није ни на шта реаговао. Из постеље није устајао и све је пуштао „под себе“.
Тада је, можда почетком године, нова болница делимично и прорадила; у њу су, као и обично, примали само кажњенике које је бирала управа. Стара, у жици, проширена је на још један павиљон.
Жигић је тада препуштен Удбином медицинском техничару Марку Опачићу, који је једини могао ући у његову собу.
Почетком 1954, фебруара или марта, кад су административци из голооточке „нове жице“ одлазили, а овамо долазили осуђеници, Жигић је у својој болничкој соби убијен или остављен без воде и хране да сконча. То је била још једна жртва Марка Опачића. Не зна се где је сахрањен.
У то време од административних кажњеника на Голом отоку још је било остало њих седамдесетак, највише сто.
*Аутор је редовни члан САНУ, књижевник