Душица Милановић

Уводник из троброја

Човек је човеку опет човек?

Све силне и бурне стихије природне, обучене у мрак ноћни, испуњавају путника страхом. Но, кад их јутарње Сунце осветли, путник се пријатељи с њима, ако ове речи владике Николаја добро протумачимо верујем да смо их ми, становници Србије, и сви становници наше планете, у протеклом периоду правилно и применили и искористили, надајмо се.
Сунце нас на крају свега и свачега и у свему, срећом, увек сачека, у пуном сјају. Невидљива опасност као невидљива мисао коронавирус Ковид 19 оправдао је име поставши крунисани владар света, на неколико месеци, зауставивши планету, сасвим неочекивано запосео нас је и показао нам колико смо мали и нејаки, али и јаки у борби за највећу вредност а то је живот.
Симулација живота, заслепљеност технологијом, потрошачком свешћу и одсуством емпатије резултирала је неспремношћу на опаку, невидљиву пандемију која је произвела инфопатологију, завладала је нова уметност размена видео клипова путем мобилног телефона најразличитијих садржаја, бележећи своје време на сасвим нов начин, потискујући читање књига на којем су одрасле претходне генерације. Међутим, остаје нада и вера у књигу, нада и вера у писану реч, нада и вера у људску мисао која све побеђује, вера у сабране мисли…
Планета нас је опомињала метеоролошки, биолошки, апокалиптична предвиђања свакодневно су нас прогањала са медија, путем нових комуникација, друштвених мрежа, али човек, обузет собом, није се обазирао, елем, човек је по ко зна који пут страдао не научивши ништа из историје. Загадио је простор у којем је живео, живи и требало би да настави да живи. још је Умберто Еко који је упорно, до свог краја, веровао да ће књига опстати, записао: неконтролисана пролиферација нуклеарног отпада, киселе кише, Амазон који нестаје, озонска рупа, сеобе разбаштињених маса које често насилно куцају на врата просперитета, глад на свим континентима, нове неизлечиве епидемије, себично уништавање тла, глобално загревање, отапање глечера, прављење људских клонова путем генеричког инжењеринга, и према мистичком начелу екологије, нужно самоубиство самог човечанства, које мора ишчезнути како би се спасле оне врсте којеје оно готово опустошило, Неприродна Мајка Земља која се гуши.
И заиста, Цивилизација је стала, Мајка Земља је на тренутак одахнула… Очистило се небо, море се избистрило, планински врхови су се појавили из наслага смога и магле, животиње су измилиле на улице градова а на градском небу појавили су се и орлови, птице су се вратиле у крошње дрвећа. Човек је, усвојивши нови термин социјална дистанца, показао нов значај истине и хуманих вредности, поново је човек човеку постао човек. Свет више никад неће бити у оквирима нашег сазнајног, шта ће бити сутра? Можда ће бити боље, можда много горе, али исто? Уто више нико не верује.
У невољним условима човек има потребу за равнотежом рационалног и ирационалног, пандемија је извукла из људског срца искру која се сакрила од високе и дубоке цивилизације, хоће ли потрајати?
Не улазећи у теорије завере и општег светског мангуплука и зла, верујемо да ће креативан дух надрасти актуелну невољу. Ирационално је упориште имагинације, чија се снага огледа у могућности савладавања невоља средствима заснованим на логици проистеклих из разума и душе народа. Илузија о трајности нелогичности на којима је изграђен савремени нови свет распршила се. У очекивању планетарне ренесансе хуманизма и доброте читајмо књиге, часописе и читајмо давно записане речи владике Николаја Велимировића.
Није Довољна само јачина воље, нити само јачина осећања, нити само јачинаума. Нитије све овоукупно довољно без светлог циља.

Душица Милановић, главни и одговорни уредник

Оставите коментар