Уводник из летњег двоброја

Књига која мисли

Веровали смо, док је настајао часопис, да ће боје Српске мисли обојити стварност у којој живимо. Сада, са другим бројем, схватамо да смо идеју остварили. Није нимало лако окупити ауторе који знају да осликају нашу заједничку судбину и то кроз снагу сопствене мисли, снагу универзалне мисли. Успели смо у тој културној мисији – јер смо веровали.

Снага мисли је огромна, немерљива, креативна, али и опасна, то знамо. Тим боље јер се из мисли рађа нова и нова и мисао и трaнсцеденција и инспирација и теза и синтеза. Добро је док је тајна рађања – мистерија… Најстрашније је убити мисао, не дозволити јој да слободно живи и напредује, једино мисао не зна за границе и препреке и једина нас никада не напушта и не препушта нас узалудности и бесмислу.

Насловном страном првог броја симболично, Јабука, уметничко дело Дамјана Ђакова, као симбол здравља, симбол Сунца, планете Земље, Србије, у јабуци обитава човек, радознало гледајући из ње, јабука је цела, није загрижена као она, по речима Матије Бећковића, јабука првог греха због које су Адам и Ева избачени из раја јер су је загризли, јабука која је покорила цео свет на ајфонима, ајпедима, таблетима и симболично нам одузела здраву енергију.

На корицама другог броја, на слици, уметничког дела, Станка Зечевића, виси здрава јабука са неба изнад Београда, виси изнад уснуле Еве која се одмара на српском ћилиму, наша невиност без заштите. Између корица, поново, сместиле су се најјаче речи наших савременика с нескривеном намером да нас оплемене, утеше, поуче. То је задатак онога што зовемо култура.

Бескрајна српска мисао уобличена још од Доситеја и Вука Караџића наовамо, преко поезије, прозе, музике, ликовне уметности, мисао кроз лепоту живљења, сурове борбе за опстанак, мисао коју ни бомбардовање ни свака друга врста казне није победила, куља даље. Невина и наивна српска мисао способна да представи једног Николу Теслу, Михајла Пупина, Иву Андрића и све оне чији дух лута међу нама, и сви они живи који, још увек, своје мисли претачу у своју уметност, доказ су нашег трајања и то не обичног трајања, већ трајања у склопу светске промисли.

У сваком уводнику понављаћемо да и кад мислите да можете, или кад мислите да не можете, у праву сте. Док год имате мисао, у праву сте. Мисао окамењена у лику фигуре из Лепенског вира, окамењена вештим рукама српских и светских вајара, затечена на платнима сликара, мисао смештена међу корице књига, која издајнички буди из најдубљег сна или пак мисао јавна, курва са свим и сваким, тек, мисао нас повезује и не дозвољава нам да нестанемо. Као и песници што певају о камену који мисли и ми верујемо да ће наш часопис бити књига која мисли.

Дајте ми одређену жељу и померићу свет, рекао је Сиоран, чувени нихилиста. Ми у часопису желимо да српска мисао, васкрсла на нашим страницама, може да помера свет.

Поносни смо што коначно можемо да читамо на једном месту наше ауторе који своју мисао различито испољавају, чија мисао може да ослобађа, саветује, пружа прилику за филозофске расправе, изазива нас, провоцира, чини нас бољим и лепшим, јер кад сте добри онда сте и лепи, а мисли са страница овог нашег часописа, верујемо, лече.

Неговање сопственог идентитета, размењивањем идеја, притом мењајући друштвени статус, мењајући приватност, мењајући поглед на свет, поштујући сопство могу се једино разумети туђе традиције и вероисповести. Српски етник је сложен, бивајући истовремено део светског, подразумева и сву наслеђену прошлост планете. Ми који баштинимо Студеницу, Ђурђеве Ступове, Сопоћане, Грачаницу, Високе Дечане, Пећку патријаршију и Богородицу Љевишку, рукописану књигу Мирослављево јеванђеље, ми који баштинимо историју и културу византијске лепоте способни смо да разастиремо своју мисао и да јој дајемо анђеоска крила зарад и нашег и општег опстанка, савременика, младих људи и наших будућих мислилаца.

Душица Милановић,
главни и одговорни уредник