Приказ двоброја Српске мисли

Периодична публикација као културолошки компендијум

Ако је први број часописа Српска мисао ископао малу, али значајну рупу у зиду преовлађујуће антикултуре и обездуховљености, онда је летњи двоброј ове периодичне публикације ту рупу продубио, сваком духовно огладнелом читаоцу обезбедивши, бар једним оком, видик на огромно поље културе које се миленијумима находило иза тог зида савремене епохе и цивилизације.

И као према експресионистики надахнутом налогу нашег помало заборављеног књижевника Јосипа Кулунџића: „Мисао иде око нас, од једног до другога, и веже нас за све веке, кроз просторе све и сва времена…“, у недавно основаном часопису за културу мисао се вртложи и разгранава кроз простор и време, постојано седиментирајући слојеве знања, преврелог интелектуалног и егзистенцијалног искуства. О томе с пуним самопоуздањем сведочи и уводник Душице Милановић.

Протумачивши слику са насловне корице као српски идентитет у лику незаштићене невине девојке над којом виси цела јабука, уредница часописа је наговестила да ту здраву црвену јабуку чине мислећи појединци, она струја српске интелигенције која се о националном идентитету на узоран начин брине, чува га и негује. Њихов препознатљиви крепки глас суверено одзвања у жанровски разноврсним записима у оквиру овог броја.

Мисао о проблемима и путоказ о остварењу хронично недостајућег духовног јединства српског народа, са позиције врсног зналца и неупитног ауторитета у области нововековне српске историје, јасно и недвосмислено артикулисао је академик Василије Крестић. Идеје, прецизно и систематично, образложене у тексту „О проблемима духовног јединства српског народа“, у оквиру рубрике „Тема Српске мисли“, ваљало би узети у разматрање и ван академског оквира и применити их у мукотрпном али нужном омеђавању српског културног простора и постулирању нашег културног идентитета.

У оквиру наречене рубрике налази се више него инструктиван нацрт Дарка Танасковића како за онтолошко и историјско промишљање питања српског идентитета тако и за његово очување у егзистенцији, односно у оквиру културног и политичког реалитета.

Тему Српске мисли продубљује Зоран Аврамовић духовноисторијском и културолошком анализом простора Косова и Метохије. Истицањем и тачним ситуирањем његовог симболичног отиска у духовни лик српског народа, према принципу pars pro toto, аутор текста „Одбрана културних вредности Срба на Косову и Метохији“ открива дијалектику културних утицаја и аутохтоних карактеристика матице у њеном вишевековном самоопису.

У наредном тексту, „Покушаји очовечења“, Јана Алексић, из угла историје српске књижевности, проговара о актуалним поетичким помаљањима, песничкој речи као мери стварности и песништву млађе генерације као аутентичном виду одбране хуманистичких вредности и саме људске егзистенције пред навалицом дехуманизованих појава савременог доба.

Озрен Милановић разматра делотворност мржње у тексту „Ресетовање мржње“.  Анализирајући ово сложено осећање из антрополошког угла, а потом га са интимног психолошког плана селећи у јавну културну, медијску и дигиталну сферу, Милановић проницљиво и са сувислом дозом цинизма излаже његове погубне учинке по друштво.

Бојан Јовановић се упустио у систематизацију културног означавања магарца кроз векове у тексту „Христос је зајахао магарца“. У свом акрибично написаном и свеобухватном прегледу, наш истакнути антрополог и етнолог указао је на све постојеће облике пројекције људских особина на магарца и начине на који је овај данас угрожени копитар са својим јединственим особинама у животињском свету преведен у систем стабилних културних и уметничких симбола.

Мило Ломпар у есејистичком прилогу „Ти и Микеланђело“ демонстрира завидну аналитичку продорност приликом рашчитавања Црњансковог дела уз помоћ такозваних књижевноисторијских маргиналија. Реч је о дописницама и разгледницама које је аутор Код Хиперборејаца и Сеоба слао својој супрузи Види са путовања. Конфигурација персоналне херменеутике емоционалности Црњанског део је већег истраживања овог историчара књижевности, чије је резултате обелоданио у запаженој монографији Црњански: биографија једног осећања.

Често се значајне личности у својим беседама, мемоарима или уметничкој прози сећају удела својих првих учитеља не само у њиховом формативном периоду већ и у потоњем развоју. Алекса Ђилас се у својим реминисценцијама у аутобиографском огледу/причи „Моја учитељица, моје учитељице“ усредсређује на противречан лик учитељице Надежде Наде Ћирић. Међутим, у овом жанровски хибридном тексту одсликан је и шири друштвено-политички контекст не само периода када је Ђилас похађао прве разреде основне школе већ и касније, када је формирао непоуздано, али психолошки снажно сећање на своју учитељицу.

Главни јунак есеја Петра Зеца је велики српски комедиограф, писац, песник и интелектуалац Јован Стерија Поповић. Аутор огледа „Стерија некад и вазда“ одлучан је да у својој широко постављеној компаративној анализи, у коју је укључен велики број референци из српске и светске књижевне и уметничке баштине, укаже на оне сегменте Стеријиног дела, превасходно комедије Родољупци, који су целисходни и у нашем времену, то јест друштвено-политичком и духовном миљеу у којем живимо. Тиме уједно спроводи анамнезу историје нарави, менталитета и српског етнопсихолошког профила и показује виталност и учинковитост сатире у односу на стварност.

Рубрику „Питања и одговори“ чини разговор историчарке књижевности Ане Ћосић Вукић са њеним оцем, писцем Добрицом Ћосићем, вођен крајем деведесетих година прошлог века током сарадње на приређивању Ћосићевих дневничких бележака и књиге Пишчеви записи. Књижевник са већ заокруженом и препознатљивом ауторском поетиком, у овом интимно уоквиреном књижевном интервјуу, износи поједина експлицитно поетичка гледишта, зналачки контекстуализујући своју литерарну, егзистенцијалистичку и антрополошку мисао у поље историје идеја и духовности.

Уметничке, културне и духовноисторијске учинке иконографске представе светородне лозе Немањића у средњовековним српским храмовима сагледава и елаборира историчарка уметности Зорица Златић Ивковић. Ауторка прегледног чланка „Сликане представе српских владара светородне лозе Немањића“ настоји да, посредством анализе ликовних поступака, сакралне фигуралне композиције настале у XIII и XIV веку шире културолошки сагледа и назначи њихов допринос у легитимизацији власти, а потом и у канонизацији ове владарске династије.

Истраживачки обделавајући по књижевноисторијским маргиналијама, Мићо Цвијетић проналази путопис Станислава Винавера „Србовање у Германији“, објављен у наставцима у београдском гласилу Време 1924. године, на основу којег реконструише познанство и сарадњу између српског књижевника, новинара и дипломате и лужичкосрпског песника Јана Скале. У овом тексту, између осталог, Цвијетић, кроз Винаверову изоштрену оптику, испреда репортажу о историјском и политичком положају Лужичких Срба у првим деценијама XX века, имплицитно указујући на културне и духовне везе које постоје између нашег народа и ове мале, али историјски виталне нације у срцу средње Европе.

У фељтону о историјским токовима српске културе, отпочетом још у првом броју часописа, Петар Пијановић поступно и систематично излаже видове културних утицаја потеклих из византијске, односно западно-европске, а индиректно античке цивилизације у српском духовном простору. Аутор текста „Византија, Западна Европа и српска култура“, настоји да постављену тему сагледа из различитих углова и интердисциплинарно јој приступи. Томе следствено, он сасвим разложно отвара питање досељавања Словена на Балканско полуострво, (пра)почетака и порекла јужнословенске културе, односно српске културе. Након прегледа историјских и лингвистичких ставова поводом овог деликатног научног проблема, указује се на важност мултидисциплинарног приступа проблему етногенезе Словена, као и раној историји српског народа, његовог језика и културе, а у циљу целисходно уприличеног увида у цивилизацијска и културна прожимања на овим просторима која су се одиграла у прошлости.

У часопису затичемо два одломка из најновије књиге Емира Кустурице Шта ми ово треба. Први одломак је Кустуричина приступна беседа у Академији наука и умјетности Републике Српске, док је други једна замишљена евокација ауторове шетње са песником Матијом Бећковићем, према формалним карактеристикама веома налик ономе што се назива аутофикција. Оба одломка сведоче о недвосмисленој припадности прослављеног  редитеља, али и све цењенијег књижевника, српској култури, чија мисао о стваралаштву, историји и човечности громко одјекује. Наречене записе најављује приказ Селимира Радуловића „Човек у чији су живот стала три живота“, са прегршт правоверних опсервација и написан са финим унутрашњим разумевањем Кустуричиног стваралачког и интелектуалног хабитуса.

Прозни прилог „Код Црног Наполеона“, у облику духовите алегорије о принципима владања и политичком лукавству пружио је Срба Игњатовић.

Урош Дојчиновић наставља причу о историји музике и српској гитарској баштини, отпочету у првом броју часописа. Аутор на основу пажљиво истражене историјске грађе реконструише исходе и заметене путеве првих музичких записа у првој половини XIX века, чији су аутори познати композитор Јосиф Шлезингер и, сасвим извесно, његов син Адолф Шлезингер, алијас Георгије (Ђорђе) Милановић.

Рубрику „Из необјављених рукописа“, коју уређује Живко Николић, испуњавају вредни песнички прилози наших проминентних песника Љубивоја Ршумовића, Гојка Ђога, Ивана Негришорца, Иване Миланков и Матије Бећковића.

Часопис затвара стилски ванредно уобличена уметничка критика Моме Димића посвећена ликовној поетици и несвакидашњој стваралачкој имагинацији сликара Станка Зечевића, чији је рад смештен у прочеље, односно на насловној корици Српске мисли.

Ликовну димензију часописа прати јединствена графичка поетика Душана Арсенића који је оригиналним илустрацијама употпунио сваки текст.

Ново издање часописа за културу Српска мисао представља редак тестамент нашег времена да је само слободна, интелектуално постојана и етички скрупулозна стваралачка личност позвана да мишљу, потеклом из дубина ума и душе, а пренесеном памћењем, осветли и озрачи многобројна угрожена подручја националне и свеколике културе.

Јана Алексић