О првом броју

Часопис Српска мисао

Излазак једног часописа за културу могли бисмо схватити као вид достојанственог интелектуалног отпора друштву затеченом у прелазном духовном и културном стању, које по дефиницији, представља кризу и резултује антикултуром. У тако неповољној културној клими, на глобалном плану у јеку је и криза хуманистичког образовања, које се насилно, али систематски потискује у прошлост, са образложењем да се њиме стичу анахрона и нефункционална знања, а не вештине прилагођене савременом и будућем стилу живота и рада. Сведоци смо, нажалост, да је те епохалне доминанте, моделе и хабитусе посвојила и сама култура, до непрепознавања изображавајући свој лик, и, истовремено, нагризајући основе свога идентитета. Међутим, у том радикалном, надамо се не и цивилизацијски погубном хијатусу, изданци културне мисли у периодици обезбеђују могућност краткотрајног одушка појединаца који се културе сећају.

Отуда идеја часописа за културу Српска мисао, није само у томе да подстакне на неговање културе духа, као вида самокултивације („self-cultivation“, према Микхаилу Епштејну), већ и да ненаметљиво, али аргументовано укаже на то како би ваљало отпочети преображај у култури на основу културне самосвести. Такав концепт часописа има лепу амбицију да формулише релевантан одговор или одговоре на духовне изазове епохе. Први део синтагме у наслову часописа зато не упућује искључиво на нешто што је „задата“ култура, иако садржи референцу на матични културни простор, већ на један идеал или образац достижан трансцендирањем културних и духовних вредности. Посреди је обликовање мисли у култури, што, судећи не само према уводном слову уреднице часописа Душице Милановић, већ и према текстовима објављеним у првом броју, исходује спознање телеолошког аспекта културне еманципације, односно усавршавање којем је културна мисао, са својим вредносно утврђеним парадигмама, дала посебан печат и допринос. А ти обрасци почивају на хуманистичким основама.

Часопис представља резултат вишемесечног труда Душице Милановић да на издавачки одговарајући начин уобличи актуалну српску културну мисао и обезбеди јој ваљано институционално уточиште. Сходно замисли одржавања бакље слободног стваралачког духа, публикацију су визуелно оплеменили Душан Арсенић и Дамјан Ђаков, показавши вештину интермедијалног посредовања и највиши степен уметничке културе према светским стандардима. Ништа мањи допринос овој периодичној публикацији пружио је и оперативни уредник Александар Урошевић.

Мисаоно обделавајући у властитој култури, готово сви сарадници часописа, без обзира на дивергенције у дискурзивној пракси, интелектуалном држању или поетичком модусу, покушали су да укажу на оне вредности које превазилазе историјске узусе и владајући поглед на свет. Управо имајући те вредности на уму, они су сагледали пролазне облике мишљења и дискурсе и посведочили о витализму културе.

Након сугестивног уредничког уводника о значају слободне мисли за квалитет људске егзистенције и стваралаштва, наилазимо на окрепљујући и стилски вешто написан есеј Петра В. Арбутине „Читаоци једне књиге“. Аутор пажњу посвећује улози литературе у језичком обликовању личности и света који желимо да представимо. Он упућује на сакралну ауру књиге, која ће, одолевши многим духовним искушењима, у том Гутенберговом облику истрајати још дуго. Свевременост књиге, из културолошког и антрополошког угла, истиче и Бојан Јовановић у огледу „Архетипско значење књиге“. Штавише, он се усуђује да кроз метафизичку призму пропусти историјске феномене и тако укаже на њихову променљивост, али не и потпуни нестанак. Сагледавши културне процесе и позицију човека са благим одмаком научно оправданог цинизма, он устаје у одбрану принципа хуманистичке традиције.

У тексту Озрена Милановића „Како је спин помирио лаж и стварност“ откривамо путеве сазнања и самоспознања, превасходно у ери медијске културе и „постистине“. Аутор, међутим, иде корак даље и из сфере медија проширује појам спиновања на друге епистемолошке домене, који граде наш политички хабитус, предрасуде, стереотипе, па и међусобне односе.

Искошенији поглед на питање друштвене делотворности хуманистичких и човечних идеала, устројавања политичког и интелектуалног становишта појединаца у складу са њима, нуди мемоарско-евокативни есеј Алексе Ђиласа. Апострофирањем недовршеног аутобиографског романа Албера Камија Први човек и приповетке „Корнеј Васиљев“ Лава Толстоја, као примера личног канона велике литературе, Ђилас хуманистичке (заправо хришћанске) постулате љубави и праштања, иманентне књижевноуметничком проседеу, преноси на поље идеологије, историјске емпирије и политичког држања.

У часопису је дат историјат гитаре и трзалачких кордофона на тлу Србије у занимљивом и информативном тексту Уроша Дојчиновића „Гитара – посебна парадигма српске културне историје“. Због акрибије и сазнајних квалитета овај текст је близак форми научног рада. Приповедајући о чудесном историјском путовању и комуникативној улози разгледница у XX веку, Радосав Пушић преноси и лепу причу о боравку Борислава Велимировића у Кини крајем XIX и почетком прошлог столећа, као и о животу Кине у том периоду. Разгледнице, као сликовни отисци хронотопа и људи или „време уписано у сликама“, како показује аутор, преносиоци су и симболичких акцената одређене земље и њених житеља.

Текстовима посвећеним уметничким формама кроз време и њиховим врхунцима, припада и сажет историјат позоришног плаката, једног од упечатљивијих примера примењене уметности XX века, њених естетских домета и културноисторијског значаја. У часопису је представљено и особено ткачко уметничко искуство иконоткаље Загорке Стојановић у аутопоетичком тексту са лепим литерарним потенцијалом „Човек је човеку нит“. Стваралац је, како сазнајемо, посредством уметничке активности, живи проводник енергије и духовности традиције.

У другом делу часописа читамо оглед Зорана Аврамовића „Добрица Ћосић у књижевности и записима Лична историја једног доба 1951–2009“ који најављује монографију Књижевност и политика Добрице Ћосића, засигурно врло инспиративну за све читаоце, тумаче, поштоваоце или критичаре контроверзног лика и дела Добрице Ћосића. У овом одломку Аврамовић настоји да на основу обављеног истраживања пренесе Ћосићеву егзистенцијалну драму, оличену у непрестаној дијалектици политике и књижевности које су прожимале његову стваралачку и јавну личност.

У рубрици „Фељтон“ својим синтетичким замахом, научном систематичношћу и поузданошћу издваја се рад Петра Пијановића „Токови српске културе“. Извесно је да је посреди резултат фундаменталних истраживања историје српске културе од њених почетака до наших дана. Методолошки оправданим стратегијама студија културе и историографије, аутор успоставља периодизацију српске културне прошлости и пружа прецизно појмовно разлучење, као и типологизацију културноисторијских карактеристика и процеса. У оквиру исте рубрике рад Јане М. Алексић „Културни образац као мера афирмативне културе“ представља анализу важног аспекта културне идеологије Милана Кашанина, његове имплицитне визије српског културног обрасца и културне политике.

На крају проналазимо „Есеј уз корице“ Драгољуба Којчића „Посматрач слике постао је њен субјект“. Реч је о тумачењу ликовних радова Дамјана Ђакова, чији импресионистички подстицај с једне и херменутичку размахнутост с друге стране мири, сабија и артикулише чиста интуиција реципијента посебног уметничког сензибилитета. У питању је не тако чест пример философског сагледавања природе и исхода уметничког стваралаштва, не лишеног теолошких премиса.

У првом броју часописа можемо прочитати песничке радове академика Матије Бећковића, Живка Николића, Душице Милановић, Станише Нешића, Јевросиме Ристовић, Миљурка Вукадиновића и Драгице Ужареве, аутора врло хетерогених и на савременој књижевној сцени већ препознатљивих поетика. Посебан читалачки угођај приређују нам прозни прилог академика Драгослава Михаиловића „Смрт Омера Черкеза и Радета Жигића“ и прича Славољуба Марковића „Утеха“. Друштвено-политичка ангажованост ових проза саобразна је њиховој естетској пуноћи.

Летимичним прегледом прилога објављеним у првом броју часописа за културу Српска мисао покушали смо да укажемо на то да савремена српска мисао управо захваљујући својој идеолошкој и културно-политичкој разуђености може да сведочи о отворености и лепоти полифоније идеја које у себи похрањује. Истовремено, таква српска мисао може бити заснована на прећутном али постојаном консензусу о непрекинутој делотворности хуманистичке баштине, односно метафизичком разумевању културе и савременог света (упркос свим беспоштедним прогонима метафизике), као и о неугроженом праву на унутрашњу слободу мислеће и стваралачке индивидуе која посредством културе прераста у Личност. Можда је управо реч о оним „правилима немогућег“ – на које у уметнички дестилованом облику наилазимо у песми Драгице Ужареве – или о оној „трећој руци“ Матије Бећковића, захваљујући којој овај свет одговорни, одважни и талентовани појединици чине племенитијим и духовно проходнијим.

Јана Алексић