У свему око себе, у свом животу покушавам да ускладим своју вибрацију са вибрацијом културе и традиције која постоји у сваком човеку, захваљујући којој свет траје и опстаје. Традиција је драгоцена јер се тка и у садашњост и у будућност
Да би човек могао да живи у складу са другима, природом и свемиром, мора прво да се потруди да живи у складу са самим собом. Дуго сам путовала ка себи и мислим да то путовање траје до последњег дана човековог живота. Највише сам се приближила себи у тишини, у Ракарима, на врху брда Лепоте из Србије. Осећам се као део универзалне енергије. У моју кућу са свих страна улази светлост… И ујутру и у подне и у сутон. И сваки пут је другачија. Гледам на све четири стране света из моје срећне одвојености. Схватам да водоравно припада природи а усправно човеку. Ту се време укида, заправо добија сасвим нов ток. Тада човек разазнаје основне потребе свога духа, у сржи свакога тренутка. Дешава се проширена реалност а сваког дана пружа нам се нова прилика. Живот одговара када га волимо. У суштини, извор радости је у самом човеку. Себе тражимо у истини. Истина нас унапређује. А развој је једини доказ живота и чини нас оним што заиста јесмо. Јер, имамо мало, мало времена у животу да оставимо свој траг.
Фотографија: Предраг Загорац
Ја живим енергију традиције. Преузимам лепоту духа безимених ткаља, јер све ткаље ткају на истој нити – реч је о древној вештини. Моја највећа љубав је ткање. То је као кад дишем. Схватам да је посвећеност највеће богатство. Ткање представља унутрашње записе традиције у пуној верности. Зато је ткање као земљопис народне душе. Вештина која полако изумире. Покушавам да сачувам ткање од заборава. Мислим да је у овом времену моја датост да га преносим даље: изложбама, радионицама и окупљањем око рукорадина. Јер, чувајући част и чистоту нашег наслеђа, чувамо памет и здравље. Моје ткање доживљавам као уметнички занат, запис наше традиције кроз сва времена. Имам утисак да ми је једна основа наснована до краја живота и кад завршим једно ткање, исечем га, поново завежем основу да бих наставила. Данас, ја сам привукла и наставила нит свих оних ткаља пре мене, прихватајући њихову радост и тугу, ослобађајући тиме моје могућности. Ткање је монашки посао. Окренутост ка себи. Ред за редом, ред за редом, ред за редом… Претвара се у медитацију. Док ствара, човек ради нешто што га превазилази, креирајући неку другу стварност. Тада се нађем у пространствима која је већ неко походио, оставио нешто… А ја могу да одаберем шта пожелим у том часу. У отворености ка свемиру, у прожимању, све дајеш и све примаш. Тако настају моје таписерије које проналазе свој простор и нови живот. Ткање пореде са свирањем на харфи, само што се додиром жица на инструменту оглашава музика, а ткање почиње свој одраз тек кад се додир са нитима заврши. За мене је сваки мој рад авантура личне промене. Ткање… Ракари! То је стварност мог постојања – неометане доколице.
У свако ткање је уткана велика енергија која зрачи топлином. У данашње време када је све око нас саздано од хладних материјала, архитектура је застрашујућа за меру човека, све је већа потреба за нечим што нас враћа у топлину дома. Јер, човек се није толико променио колико све око њега. Он има исте потребе за љубављу, светлошћу и исконском топлином. Тад је важно препознати традицију, јер ако знамо ко смо, онда знамо и где припадамо. Данас, уместо мисаоних процеса помаља се технологија из брзог развоја, а то је опасност да изгубимо везу са традицијом. Једино нове креативне наслаге одржавају традицију. Када се рађају нове колоритне нити по насеобини простора указује се поштовање трајању.
На мене је највише утицала самоћа садржајним интензитетом. Самоћа је најживљи део моје душе. Ту је осећај, стварање, музика… Ту се догађају чуда, открића, помаци у кретању ка светлости, непомућена радост живота и постојања. Самоћа је велико чишћење. Човеку је, мислим, најлепше кад је сам са собом. Али до тога доћи је дуг, тежак и квалитетан пут. Ја сам га усвојила јер волим своју самоћу и мислим да је то слобода. У самоћи се боље види и разазнаје. Човеку који се бави уметношћу потребно је дуго време и самоћа да би се посветио оном што ради. Ја живим у себи самој јер се тад најбоље обраћам себи и спуштам се дубоко у оно што сам ја. Тад је човек ослобођен свих привида који га онемогућавају да се сроди са самом суштином. У мојим областима свести доживљавам чудесну енергију природе, онога што се већ догодило и што расте. Моја раскошна самоћа је моја слобода.
У овим временима зла, неправде и глупости којима се људи поносе, постоји одувек истовремено једна жила која се пробија напред својим квалитетом, правом вибрацијом. Покушавам у свему да се ускладим са том вибрацијом, вибрацијом културе и традиције која је драгоцена за развој. Она постоји у сваком човеку, треба јој се придружити својом енергијом како би свако био употпуњен у свом бићу.
Космички закон гласи: светлост привлачи светлост, тама привлачи таму.
*Ауторка је признати уметник, ткаља