Српску културу пре свега су стварали Срби у својим земљама и на своме духовном простору. Међутим, стицајем историјских околности, та култура је понекад настајала и изван српских граница

Пише Петар Пијановић

Сва постигнућа која су током дуге историје на разним странама света оплемењивала и чинила бољим људски живот представљају светску културну баштину. Она се једнако односи на доприносе материјалне и духовне културе, тј. на све оно што је унапређивало друштвени и приватни живот људи дајући тако смисао историји и људском животу. Тај континуитет тече од стварања језика, првих изума и открића писма, до настанка древних култура (сумерско-вавилонске, египатске, индијске и кинеске), потом античке и јудео-хришћанске цивилизације, па све до атомског доба, лета на Месец и данашње виртуелне културе. И на другим странама света настајале су културне вредности које су рађале различите обрасце културе и имале удела у културној историји човечанства. У подручју културе су образовање, наука и техника, језик и књижевност, уметност и филозофија, митологија и обичаји, социјалне и политичке идеје, религија и морал, масовни медији и забава. Свака од тих области даје свој допринос човековом оплемењивању и бољитку. Без обзира када је и у ком је делу света настала, светска културна баштина створила је универзалне и посебне вредности. Са вредностима је настао и њима примерен вредносни систем, чија је мера све оно што је добро и етично, племенито и истинито. Вредносни обрасци су променљиви: идеје, облици и вредности се мењају, а опстаје само оно што је битно и има највишу вредност у националној баштини. То благо кроз време и као универзална вредност доказује се у културној ризници целога света. 

Свака велика култура, која је и део светског културног наслеђа, успела је да створи свој културни образац. На пример, антички или тачније старогрчки стваралац, без обзира у којој је области културе деловао, исказивао је и потврђивао тај образац као меру своје баштине. Зато се и може говорити о релативној аутономности националних култура. То значи да су поједине културе, уза све утицаје које примају од других народа, унеколико различите и самосвојне. Укрштај „туђег“, рецимо хеленизма или Рима, и матичног, старог и новог, посебно се исказује кроз утицај великих културних образаца на развој европске културе у хуманизму, ренесанси и у просветитељству. Све ово може се добро видети на примеру образовања. У старој Грчкој је утемељена паидеја која није представљала само васпитање и образовање, него и традицију, културу и цивилизацију. Култура је у антици била узорна вредност, дајући врло важан смисао појединачном и друштвеном животу. Концепт паидеје из античког доба има своје рефлексе у ренесанси означене термином humanitas. Он означава врхунски идеал ренесансног човека и његову потребу да се образује, оплемењује и усавршава на општељудским вредностима и најбољим узорима. Коначно, просветитељство, трајући кроз цео XVIII век, изнедрило је идеју просвећености која критички преиспитује или чак битно оспорава наслеђене вредности, тј. доводи у питање значај религије, цркве и светих књига, традиције и затечених институција. Просветитељство има велики значај у историји идеја и култури уопште. Уз сав допринос, тај духовни покрет, како мисли Слободан Јовановић (1869-1958), занемарио је унутарњи живот. Та дуга духовна вертикала показује како се осавремењава културна баштина, па у токовима европске и светске културе ствара нове вредности. У тако схваћеној културној традицији, која је жива и својим бићем склона променама, савременост и модерне идеје нису тек прохтев неке историјске епохе него су израз њеног духа, па тако и неминовност у развоју културе.

Као и друге области духа, и култура има историју, тачније свој природни развој. На тај развој гледа се из различитих перспектива. Издвојићемо две. Једна на културни развој гледа  као на развитак свега живог, па у том еволутивном процесу разликује рођење, процват и крај. Овакав приступ могао би показати да је стара српска култура процват имала у времену од XIII до XV столећа, након чега је уследио дуг период културног замирања. Једнако ће модерна српска култура XX века златно доба имати у годинама између два светска рата, после којих долази промена културног кôда и њено опадање. Други приступ тумачи развој културе као развој појединца, односно друштвеног човека у његовом усавршавању. У том усавршавању, како га посматра Имануел Кант (1724-1804), појединац, па и друштвени човек, пролази кроз следеће развојне фазе: дисциплиновање, култивисање, цивилизовање и морализовање. На сличан начин као и друштвени живот, и култура се усавршава и развија. Органицистички лик и еволуцију културе даје Милош Н. Ђурић (1892-1967) у студији Проблеми философије културе. Он види културу као укрштај религије, морала, уметности, науке, филозофије и практике. Еволуција културе пролази кроз фазе „цветања, сазревања и жетве“, али и кроз фазу када настаје „последња епоха културе, њено седење косе, дубоко поподне, јесен“. Еволутивни циклуси тако изведени из биологистичке или органицистичке концепције културне историје, па и њена периодизација, нису примерени бићу културе, па их треба узимати сасвим условно. Они имају тек поредбени, али не и суштински смисао. Наиме, и када је, како би рекао Ђурић, култура у дубокој јесени, она никад не замире, већ очекује своје ново пролеће, а то значи да и даље траје, градећи од тога трајања обновама склону и увек живу традицију.  

У српској култури средњег века запажа се рад и тзв. спољашње и унутарње еволуције са фазама које воде културу путевима развитка и у регресију. За разлику од опште и националне историје, које истражују минуле догађаје везане за прошлост света, народа и држава, владара и других личности важних за друштвене токове, односно за могући смисао свих догађаја и превирања, историју културе као вид живога памћења занима још, или пре свега, како су те промене, са свим створеним добрима и културним вредностима, доносиле бољитак и људски напредак. Најшире гледано, спољашња историја културе бави се историјским и културним аспектима друштвених прилика и приватног живота везаних за човечанство, поједини народ, мањинску заједницу и за појединца. У теоријама културе често се са разлогом истиче да су за културни живот одређене заједнице, уз сва постигнућа људскога духа, свакако веома значајни и међуљудски односи, околности у којима је заједница живела и деловала, стварала културне вредности и задовољавала људске, пре свега духовне потребе. Унутарња еволуција културе ставља нагласак на дух времена, на вредносне обрасце, идеје, тип осећајности и еволутивне мене које изазивају ти чиниоци.

Уз све видове друштвеног и приватног живота, социјалне и историјске антропологије, историја културе предмет свога истраживања све више усмерава према ономе што обележава колектив, али и појединачно искуство људи, те њихов делатни, стваралачки идентитет. Отуда се историја културе разумева не само као „збирно обележавање различитих методолошких концепата историје свакодневице“, већ се може односити и на оно што се тиче „историје менталитета, историје дискурса, те new cultural history и intellectual history“. Менталитет, односно колективне представе о свету и обрасци мишљења помоћу којих се доживљавају, сазнавају и тумаче стварност и живот, од интереса су за историју културе. Ово зато јер поглед на свет који има одређена заједница или њени истакнути појединци утиче на њено деловање и понашање, па и на обликовање сопствене културе. Једнако тако је и историја духа, бавећи се развојем мишљења, идејама и идеологијама, део историје културе. Најпосле, историја културе је мултидисциплинарна научна област која истражује како протоком времена људски дух и дар, ум и морал, са свим добрима која стварају, утичу на друштво, па тиме облагорођују, тј. оплемењују некога појединца. Логику тога развоја историја културе тумачи тако што у сферу интересовања ставља различите вредности, односно области стваралаштва. Историја културе истражује, открива и показује како се током времена у разноликим подручјима стваралаштва, људскога духа и живота сабирају колективне и појединачне креативне снаге, оплемењујући и хуманизујући простор у којем нека заједница, па и сваки појединац обликују своју културну традицију.

У овом контексту стоји и питање: шта чини оквире и садржаје српске културе? Чине их сви видови, тј. форме духовних и материјалних вредности које су Срби стварали од времена конституисања националне посебности и идентитета у заједници или изван заједнице сродних словенских народа. Ти народи имали су у прапостојбини заједничку древну прошлост која је обележена многобожачком, паганском културом. Из те културе Јужни Словени су наследили многа културна добра која су дуго неговали и када су населили Балканско полуострво. Кроз осамостаљивање, а на заједничкој и блиској културној подлози, сваки јужнословенски народ стварао је своју културу. Она је посебно развијана од стицања матичне куће или државе. На токове културног развоја Срба и њихов улазак у европски културни круг велики значај имали су стечена писменост и примање хришћанства.

Српску културу пре свега су стварали Срби у својим земљама и на своме духовном простору. Међутим, стицајем историјских околности, та култура је понекад настајала и изван српских граница. О томе нарочито уверљиво сведоче два веома удаљена духовна центра, Хиландар и Сент Андреја, који се налазе на сасвим супротним странама европске мапе. Услед близине, сродности и сваковрсних веза међу народима истога порекла, у српској култури некада су деловали и ствараоци који матично нису били Срби. Они су свој матични идентитет удомљавали у српској култури. Још од средњега века ти појединци се појављују као сликари, архитекте, градитељи, писци и духовна лица. Изван тог круга, међу странцима такође су били и лекари, трговци, дипломате, те људи других струка и умења. Свако од њих давао је лични допринос напретку културног живота код Срба. И у новијим, па и у модерним временима дешавало се исто. У српску културу улазили су и у њој остајали ствараоци који су припадали различитим народима и конфесијама. Они су се у њу укључивали целином свога опуса или само једним његовим делом. Сопственим избором сасвим су припадали српској култури или је њихово деловање обележила двоидентитетска или вишеидентитетска стваралачка позиција. Од тога је неупоредиво бивало важније њихово дело и допринос културном бољитку Срба. Осим тога суштинског доприноса култури, други чиниоци и нису били нарочито важни.

Међусобна напоредност историјских и културних токова, уз нека поједностављења која се тичу укупнога напретка појединих народа, омогућава да се на основи ових периодизација историје и културе установи и периодизација културне историје код Срба. При томе, треба имати у виду да је свака типологија, па и она која утврђује постојање историјских периода, релативног значаја, па и нужно зло. На њену релативност скреће пажњу и чињеница да стари век у његовим временским границама траје од првих писаних споменика код разних народа, те да се код њих писмо јављало у размацима од неколико хиљада година. С друге стране, када се утврђује периодизација епоха у некој, па и у српској култури, треба имати у виду да су језик и писмо само један њен елеменат са којим упоредо делују и други чиниоци који дају доста поуздане обрисе културном мозаику.

Полазећи од тога, као и од историјских околности, односно од доласка Јужних Словена из прапостојбине на Балкан, могу се у токовима од VI до краја XX века установити три етапе у културној историји Срба. Оне се временски у доброј мери наслањају на две већ поменуте периодизације минулог доба у распону од средине првог миленијума нове ере до данас. Три етапе по првој подели чине средњи век (са прелазним раздобљем), нови век и модерно доба са свим модернизмима који су обележили XX век. Глобална временска подела са подетапама такође успоставља дубинску везу између духа историје и духа културе који историју прати и  рефлектује. Но, култура и њен развитак не уклапају се сасвим у постављене периодизацијске схеме. Ово се тиче и српске културе, а нарочито њених дисконтинуитета. На цивилизацијско заостајање утицала је и околност да су Јужни Словени, са њима и Срби, врло касно добили писмо, те да су са хришћанством касно примили и писану културу. Она је била умногоме другачија од њихове дотадашње, старе паганске културе која је у рудиментима, односно у закржљалим остацима или чак у споју са хришћанским обрасцима, дуго опстајала у духовном и приватном животу Срба. У каснијим етапама дисконтинуитет је бивао последица веома неповољних историјских догађаја и преокрета. Најтеже невоље биле су губитак државе, дуго ропство под Турцима, затирање националног и верског идентитета, честе сеобе и одсуство услова за културни напредак. Све је то отежавало развитак културе код Срба и учинило да они у етапама дуготрајних криза не иду укорак са развојем културе у Европи. Последица тога је и чињеница да су хуманизам и ренесанса као кључна епоха новога доба готово остали без утицаја на српски културни простор бар у његовој централној зони. Тиме је континуитет у развоју културе код Срба нарушен и значајно осиромашен. Као последица дисконтинуитета, српска култура у раздобљу од XVI до XVIII века више је у знаку средњовековног наслеђа ствараног под још увек живим византијским утицајем него под утицајем Западне Европе и културе новога доба.

Противуречја српске историје упоређене с повесним токовима у Европи у томе су што се пад Византије (1453), затим пад српске државе под Турке (1459) и откриће Америке (1492) узимају као почетак новога века. Основни парадокс је у чињеници да је друга половина XV века, када почињу да назадују српска државност и култура, на Западу означила почетак нове епохе. Истина је да су сви ти епохални догађаји уистину били прелом у европској историји, те да су и у њеној култури најавили почетак новога духа, али српска култура у свом главном току тада једва осећа и доказује те промене. Чак би се могло рећи: када средином XV столећа већи део Европе крене у сусрет културном препороду, Србија и Срби падају у таму нове, отоманске ере која ће веома дуго трајати и донети погубне последице. Назадовање је било такво и толико да Скерлић поводом Велике сеобе са разлогом запажа како је културно стање „српскога народа под Турском у XVII веку било ниско, извесно горе но ранијих векова“. Зато он и каже: „Нова српска књижевност јавља се у XVIII веку“, што би се могло рећи и за почетак нове српске културе или бар њеног средишњег тока.

Супротно томе, почетак новог века и нове европске културе доноси већ XV столеће када се јављају хуманизам па ренесанса. Тај почетак, окренут препорођеном човеку, за Србе је био праг с којега се није кретало напред, ка хуманизацији друштва и појединаца, него у обрнутом смеру − у тиранију и национални суноврат. Додуше, и велики део српског окружења, касније и средње Европе, делио је судбину Срба, трпећи тешке последице турске најезде и феудалног деспотизма. Због тога су препородни културни токови дуго заобилазили тај простор. Коначно, Србија је, са другим балканским земљама, цео нови век, како га рачунају историчари, била део Отоманског царства. Та околност оставила је веома неповољне, па и трагичне последице у српској историји и култури. За то време српска култура је бивала и под утицајем културних зрачења која су стизала из Европе мада је то било незнатно и недовољно за њен природни развој. Иако је средњи век у традиционалној подели окончан у XV столећу, средњовековни дух још дуго је сенчио земље и судбине хришћанских народа на Балкану, па и Срба у новом добу. И то је оставило неизбрисив траг у српској култури од XV па све до краја XIX века.

Све указује на отворена хронолошка питања која стоје у вези са периодизацијом српске културе. При томе треба истаћи да је најбоља она периодизација културне историје која на добар начин помирује њену хронологију и типологију достигнућа створених унутар културе неког раздобља. Такву периодизацију српске културе тешко је успоставити, посебно доводећи је у везу са дијахроним токовима културе у Европи. Два су кључна разлога томе: први је везан за чињеницу да је српска култура све до IX века паганска, не и хришћанска, а други да средњи век са својом културом у Србији и у српским земљама трају знатно дуже него у развијеној Европи. У тако обликовану Прокрустову постељу српске историје и културе изграђену по европској мери није лако сместити сва закашњења и културно-историјске анахронизме. Отуда није добро средњовековну српску културу постављати у европски временски теснац нити је одређивати временом које траје до средине XV века. Историјски и културни дисконтинуитети одржавају код Срба ту културу све до Велике сеобе (1690), па и пола века дуже. Зато Скерлић и каже да су стари и нови досељеници у Аустрији на размеђи XVII и XVIII века „створили једну националну целину, која се врло брзо прилагођавала новим условима живота и успешно улазила у западну културу“. То и јесте био прави почетак нове културе код Срба.

Када се све историјске околности и дух историје са својим културним постигнућима и одликама имају у виду, у развоју српске културе, уз нека поједностављења, разликују се „три њена типа (истовремено, и њене развојне фазе): словенски, српско-византијски и модерно-грађански“. Пошто је реч о развоју српске културе, у овом разврставању садржана је и њена периодизација. Словенски тип као најстарији „карактеристичан је за живот у прапостојбини и првим вековима по досељавању на Балкан“. Примањем хришћанства од Византије дуго је  с њим утемељиван српско-византијски тип културе, док се за почетак „српске модерне културе узима време после Велике сеобе Срба“. Друге сличне систематизације, као што је она коју даје Јован Деретић (1934-2002), унутар српске културе разликују средњовековну, народну, грађанску и модерну културу.

Две поменуте систематизације, иако у понечем и различите, чине веома добру основу за уопштавање. На тој основи српски културни корпус чине три целине: стара (средњовековна са продуженим трајањем у XVI и XVII веку), нова и модерна култура. Свака од тих целина у мањој или већој мери има своје особености, временске оквире и видове, а такође подразумева народну културу и културу која је производ индивидуалних постигнућа у разним областима културног стварања. Иако имају неке додире, издвојене целине унутар одређенога периода садрже и неједнаке, тј. упосебљене садржаје, па захтевају да се у њиховом основном корпусу установе и подцелине са својим специфичним одликама. Издвојени типови или видови српске културе остварују сопствени развитак кроз културноисторијска раздобља. Стара култура са словенско-паганским, а потом српско-византијским обележјима трајала је од доласка Словена на Балканско полуострво до почетака XVIII столећа, култура новогa доба од првих деценија XVIII па све до краја XIX века, а модерна култура са својим модернизмима обухвата XX век. У те периоде могу да стану и сви поменути дисконтинуитети у културном развоју. Упркос историјски неповољним околностима и заостајању, Србија и српска култура и географски и духом минулих епоха увек су припадали Европи. Зато српску историју и културу са свим посебностима у истом оквиру, укључујући периодизацију културних токова, у европском контексту и треба посматрати у европском контексту. Ово не само због близине и остварених културних додира Европе и Србије, већ и стога што је српска култура, понајчешће у рубним зонама, веома често прихватала и видљиве утицаје са стране. Тако је, на пример, долазило до српско-византијских и медитеранских веза у ренесанси и бароку на Приморју или културних српско-византијских и западно-европских укрштаја на подручју Јужне Угарске од краја XVII века па даље. 

Стара српска култура садржи две различите целине. Прва, која је израз паганског духа,  траје све до примања хришћанства. Друга целина, под хришћанским знаком и с веома видним византијским утицајем, траје од покрштавања и културног процвата Србије до пада српских земаља под Турке и Велике сеобе Срба. Најезда Турака и отоманска деспотија успорили су и развитак српске културе остварен у XIII и XIV веку и на почецима XV столећа. Стваралачки дух у разним видовима културе ране епохе и њене највише вредности представља Растко Немањић, односно Свети Сава (1175-1236). За та три столећа православље је „било главни и основни оквир духовног простора српског народа“. Оно је у битноме одредило и културну историју Срба. Упоредо са овим, а на рубу централног тока који обележава култура средњега века, осетили су се још и знакови ренесансног духа у времену и делу деспота Стефана Лазаревића (1377-1427), али су то били тек наговештаји краткога века и незнатног учинка.

Иако изван централног тока, из истог су корпуса плодни иако периферни додири српске културе и културе стваране на Приморју. Ова сусретања у усменом и у писаном стваралаштву израз су једнога језика, у чијој је основи штокавски дијалекат ијекавског изговора. Контакти се виде и у повременој употреби ћириличког писма, у честој употреби имена „словински“ и нашки, те у називу српски за тај језик. На прожимања упућује повремена српска тематика у делима приморске књижевности у Боки Которској, Дубровнику и Далмацији. То, на пример,  сведоче и опуси Петра Хекторовића (1487-1572), Ивана Гундулића (1589-1638) и Андрије Змајевића (1628-1694). Блиске везе потврђује још и податак, који понекад истичу и поједини аутори из Хрватске, тврдећи да су „писци из Дубровника (М. Орбини, И. Гундулић), посебно пак фрањевац из Макарске А. Качић Миошић, познавали и користили српску традицију, помажући одржању свијести о њој“. Орбини (око 1563-1610) је историк, Гундулић песник и драматичар, Качић песник који је у духу народне поезије певао на теме из историје. Орбини и Гундулић су живели у XVI и XVII веку, док је Качић (1704-1760) из XVIII столећа које такође припада новоме добу. Њихово дело помогло је одржавању свести о српској традицији, што је врло важан чинилац сваке духовности и културе, па и културе код Срба. У наредном, XIX веку везу са српском културом и њеном духовном баштином на Приморју одржавали су Срби католици, али још више православни Срби који су тамо живели.

Српска култура која наступа после Велике сеобе и наставља се кроз XVIII и XIX век код Срба пречана у Аустроугарској периодизацијски, хронолошки и суштински не касни много за културним токовима развијене Европе. Њена култура тада је иза себе већ имала хуманизам и ренесансу, а делимице и сâм барок. У бароку и просвећености српска књижевност, а са њом и култура, добијају нове европске оквире. Истовремено, у сеоби је у Аустрију стигло и српско културно наслеђе које је требало одржавати као залог прошлости и националног идентитета. Посебан тон томе су давали Рачани, калуђери из манастира Рача на Дрини. И они су у сеоби избегли у Аустрију, настављајући духовно деловање у манастирима расутим по Угарској, а посебно на обронцима Фрушке горе. Тако се српско-византијска култура сусрела са културом средње и западне Европе. То је уједно био сусрет старе и нове српске културе. Стара култура траје готово до средине XVIII столећа, а нова, са измењеним културним кодом, од почетака XVIII до краја XIX века. То значи да неко време упоредо теку стари и нови културни токови. Српска култура је старином паганска, док је њен наставак, почет прихватањем хришћанства, изнедрио златне стваралачке векове па доживео суноврат. После векова дугога пропадања, али уз живо дело творено духом народне културе, доба обнове започео је на размеђи XVII и XVIII столећа. Стицајем трагичних историјских прилика део српског народа у време Велике сеобе прешао је на север преко Саве и Дунава. Са сеобама настајала је и једна веома важна цивилизацијска промена. Она дотадашњу, стару културу и њену византијскосакралну основу смењује идејом просвећености, разума и воље. У крилу нове културе, некада скептичне према хришћанству и традицији, настајале су и идеје које нису увек добро служиле пуноћи духовног живота и осећајности, као што су у средњем веку наглашени клерикализам и вулгаризација верског учења такође добијали неповољне последице.  

Када су Срби избегли у Аустроугарску прибрали снаге и укоренили се у новој средини, међу имућнијим, угледнијим и образованијим делом расејаног национа полако је почело да стасава грађанство са духовним потребама које ће изнедрити и нову, грађанску културу. Део Срба и фактички и духом тако је већ тада био у развијеној Европи. Заслуга је просветитеља Доситеја Обрадовића (1740-1811) што је према своме програму „довео Европу у Србију“. Уколико недовољно развијени српски барок представља „прелаз од средњег века ка новом веку“, просвећеност је „епоха у којој се формирају нова књижевност и нова култура“. У томе је Доситејев велики превратнички значај. За разлику од Срба који су избегли у Аустроугарску, други Срби остали су у матичној земљи под Турцима и под утицајима сасвим другачијег, тј. оријенталног културног режима. У епохи романтизма те Србе најбоље је Европи представио Доситејев књижевни потомак Вук Стефановић Караџић (1787-1864), посвећен изворном, народном духу и патријархалној култури. Током XIX века он је Србију и вредности српске народне културе уводио у европске оквире.

Путеви сарадње тако су текли у два смера: из Србије у Европу и из Европе у Србију. Уз Вука и његово дело изузетно велики допринос српској култури у XIX веку својим делом и деловањем дао је Петар II Петровић Његош (1813-1851). Делом је осведочио карактерологију и етос својих саплеменика, њихов свет и вредности патријархалне заједнице, док је као верски поглавар (владика) и државник те вредности претварао у норме духовног и световног живота у Црној Гори. Доситејевом заслугом, на почетку XIX века у Српству су почеле да се темеље установе које баштине, чувају и унапређују националну културу. Он у свој национални, па и културни програм „уграђује позитивне европске вредности које постају битне за формирање новог концепта националног идентитета“. Мало је од тога остало после Доситејеве смрти и пропасти Српске револуције (1804-1815), али је посејано културно семе никло чим је Србија почела да враћа и успоставља своју државност. После Берлинског конгреса (1878) још увек танак грађански слој и грађанска култура у Србији све више су узимали маха и, како се XIX век ближио крају, доносе друштвени и културни препород српском народу. То раздобље, које су у уметности обележили реализам и новији стилови, у култури је познато као окаснела српска ренесанса са знаковима модерног духа.

Раскршће XIX и XX века јесте и вододелница српске културе. Оно је означило свршетак претходног културног циклуса, али и почетак модерних времена. На друштвеном плану та  времена су донела Србији и Србима смену Обреновића и долазак династије Карађорђевића (1903), балканске ратове (1912-1913) и Први светски рат (1914-1918). Друштвени преврати и духовни ломови, слутње великих несрећа и скорих погрома, несигурност и тескоба разарају дотада хармоничну и стабилну слику света. Све очитије постајући децентрирана и разбијена, више окренута унутарњим и понорним просторима уметниковог бића него споља виђена и класично уравнотежена, та слика и доживљај света траже и налазе модерни израз. У његовом су знаку модерна на размеђи векова и све до Првог светског рата, па модернизам међуратног доба које ће изнедрити југословенску државу и до тада код нас у највишем степену развијену грађанску културу.

Из модернога су доба и дела научника Николе Тесле (1856-1943) и писца Иве Андрића (1892-1975) која припадају и српској култури и светској културној баштини. Са Светим Савом, Доситејем, Његошем и Вуком, Тесла и Андрић су беочузи који заједно чине српску културну вертикалу. У Савином раду дошао је до видног изражаја српско-византијски дух, у стваралаштву Доситеја Обрадовића виде се обрасци нове, просветитељске мисли и културе, код Вука и Његоша сасвим су препознатљива романтичарска времена наслоњена на усмено наслеђе, а у Теслином и Андрићевом делу осведочене су наука и књижевност модерног доба. Ови прегаоци спајају исходиште и токове српске културе у њеном миленијумском трајању, развитку и зрењу. За све то време на културну историју утицале су и промене у друштвеном животу Срба и стање српске државе. У средњем веку њене темеље поставио је велики жупан Стефан Немања (1166-1196), као што је државну кућу до највишега крова у том добу довео краљ па цар Стефан Урош IV Душан (1331-1355). У новоме веку зачетник обнове државности био је Ђорђе Петровић, тј. вожд Карађорђе (1804-1813), постајући тако родоначелник нове српске државе, док је Милош Обреновић, вожд (1815) и кнез (1815-1839; 1858-1860), омогућио да та држава постане аутономна. Потом је Србија у време кнеза, потом краља Милана Обреновића (1868-1889) постала независна (1878) па краљевина (1882). И XVIII и XIX век били су у знаку српске идеје која је и у писаној и усменој култури подстицала замисао о ослобођењу Србије и стварању обновљене државе. На почецима XX века, руковођен том идејом, краљ Петар I Карађорђевић (1903-1921) заједно са савезницима водио је балканске ратове и проширио Србију. Истовремено, краљ Петар је прихватио југословенску идеју која је полако овладавала српским културним простором и временом прерасла у нови политички образац. На једном и другом узору, уграђеним и у ратне циљеве Првог светског рата, настала је држава Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (1918) која је ускоро под вођством краља Александра Карађорђевића (1921-1934) постала Краљевина Југославија. У тој држави негована је и патријархална и грађанска култура.     

После Другог светског рата (1941-1945) и увођења комунистичког или социјалистичког поретка у новој Југославији, обрасци предратне грађанске културе замењени су једноумним, идеолошким и опресивним културним обрасцем. Идеолошки разлаз (1948) са чланицама Варшавскога уговора и Совјетским Савезом, чији је културни модел оличен у соцреализму  неко време био узор југословенској култури, педесетих је година донео промене у културној сфери. Постепено освајање слобода и прихватање модерних културних образаца, везаних и за међуратна модернистичка искуства, у некој мери су модернизовали југословенску и српску културу. Упоредо са идеолошки признатом и друштвено етаблираном културном праксом, нова, по духу и субверзивна, модерна култура налазила је ослонац у књижевности и филму, музици и у сликарству. Као у свим временима, књижевност је и тада била културоцентрична.

Токови културе модерних времена нису заобишли ни Србе који су унутар југословенске државе живели и културно деловали на Приморју. Пре свега је реч о Далмацији, Дубровнику и Боки. У тим национално разноликим срединама дуго је потрајала и српска традиција. Она је  одржавана у разним видовима приватног живота (језик, обичаји, вера, црквеност, национална свест, славе). Традиција је одржавана и саборним деловањем православне цркве, културних друштава и образовних установа. Народносна свест такође је негована покретањем листова и часописа и штампањем књига. Неке од тих вредности још су поштовали и подржавали Срби католици. Уз старо наслеђе, српска култура и њене форме примале су и одлике медитеранског духа и менталитета. То се у карактерологији јунака и њиховом говору посебно добро види у прози Симе Матавуља (1852-1908) и Владана Деснице (1905-1967). Матавуљ у приповеткама а далматински епископ Никодим Милаш (1845-1915) у књизи Православна Далмација (1901), свако на свој начин, оставили су драгоцено сведочанство о типу медитеранско-српске културе и традицији православне духовности на том подручју.

Дух модернизма у последњим деценијама XX века, када се растакала и нестајала друга Југославија, у неким областима уметничког живота био је преобликован у пост/модерни дух. Са нешто мало цинизма могло би се рећи да је и та држава у понечем имала постмодерно устројство − децентрирана и нецеловита, расточена и никад довршена. И њена култура била је добрим делом израз симулације стварних вредности. Зато је и крај те државе једнако крвава фарса колико и стварна трагедија. Или − трагедија без катарзе. Но, изван тога, модернизам у разним облицима и модерна култура уистину су обележили XX столеће. Често су такве форме духа и појаве више деловале по дубини него по ширини духовног простора. То значи да су за све то време значајан учинак имали и класични, па и сасвим традиционални културни модели. И то у ширем пољу српске културе него оно што је по духу и изразу било модерно.

Један тип културе и културне производње XX столећа био је у знаку непредвидивог, непоновљивог и креативног, док је други тип идеолошки и на друге начине функционализовао ту производњу, често је сводећи на подражавање и репродукцију, на служење идеологији и интересима масовне културе. Начином употребе културних добара неки потрошачи постајали су субјекти у чину њиховог пријема, док су други, идеолошки употребљени и културолошки произведени, постајали и објекти тога истог чина. Служење било којој идеологији као облик манипулације културом, у што је спадало и стварање једноумне поданичке свести, није било страно ни традиционалним ни модерним концептима. Тако је било у Југославији пре и после Другог светског рата. Модерна култура, примерена духу XX века, најчешће се исказивала као његова неминовност, а у најбољим моделима, односно у узорним садржајима и формама као значајно постигнуће модерних времена.      

*Аутор је доктор књижевности

0 0 votes
Article Rating
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments