25. јун 2006.
Дакле, око Нове године сам опет добио неку досадну гушобољу, од које се последњих година доста штрецам.
Све покушавам да решим гранулама за сисање, па аспиринима, затим сирупом за искашљавање. Али ништа не помаже. Повишену ватру сам имао тек два-три пута и пробам да останем при народним лековима, без антибиотика; као рачунам, они ми могу устребати за нешто крупније. Ипак, на сам дан Нове године, 1. јануара 2005, кад нигде ништа не ради, а сад су навалили још да славе и оба Божића, православни и католички, одлазим у оближњи дом здравља, у Симиној улици.
Тамо ме прима лекарка педесетих година. Свлачим кошуљу и она ме слуша слушалицама као пре рата машине за снимање се такође одмарају – и онда ми мало зачуђено каже: „Па вама десно плућно крило уопште не ради!
Потпуно је блокирано.” Онда, после мале паузе, додаје: „А и ово друго вам ради тек половином.”
Даје ми рецепт за неки нови антибиотик, врло јак, који треба попити само пет пута, и објашњава: „Ово ће вам, накратко, сигурно помоћи. Али чим прођу празници, идите у антитуберкулозни диспанзер на преглед.”
Диспанзер почиње да ради тек кроз девет дана, 9. јануара, и ја закључујем да слободно могу толико да сачекам и да дотле не тражим никакву хитну интервенцију.