Славољуб Марковић*

Већ исте године када му је пропала фирма није желео да тавори у њој, присуствује празним причама самоуправљача, очекује да ће се десити немогуће… да фирма стане на ноге, те је преко своје партије морао да се уздигне изнад текуће ситуације и постане државни службеник у пореској управи. Није баш био на почетку своје каријере, тек је прешао четрдесету, имао је жену и две кћери, мало је боловао што нема наследника, још би и хтео треће дете под претпоставком да буде мушкарац, али распадом система нису се још одлучили шта би урадили. Неколико пута је објавио текстове у једном часопису о иницијативама и поштовањима правног система земље, као предуслов развоја, што му је донело углед у партијским редовима, чак су га и назвали реформистом, што по његовом мишљењу ништа није значило, али му је ипак годило, иако је убрзо увидео да почетак кризе ломи конвенције, смењивала су се мишљења разних научника, али већина њих је оправдавала само деловање партије чија се немоћ још увек није могла видети.

Повратком кући затицао је своје кћери и жену која би долазила с посла; у њеном предузећу још увек нису почели да отпуштају раднике, нити су их проглашавали технолошким вишком, тако се сигурност пренела и на њу; све до одласка на ново радно место замерала је мужу, мислећи да кривицу за распад његовог предузећа сносе радници, а када су у њеном предузећу почели да примају минималац већ се и код ње осећало неспокојство. Одласком мужа на ново радно место у породици је почело да се осећа спокојство.

Већ следеће године муж је бацио око на једну административну радницу, која је помагала у раду; неколико пута је хтео да је после посла повезе кући, али она је за сада избегавала да се упусти у авантуру са њим. Када је стизао кући, жена би уобичајено спремала ручак, а ћерка би се распитивала шта јој је донео отац; пошто је новом службом размазио децу увек им доносећи ствари које би успевао да прибави на послу. Мајка нуди девојкама да пробају јело које припрема.

„Пробајте, молим вас, овај прелив“, каже им издвајајући у тањиру мало хране. „Да видите колико је укусно.“

Али девојке су окупиране ципелама које је донео отац, које пробају пред огледалом, налазећи мане; старија кћи, гимназијалка, већ видно изџигљала, замера оцу на боји ципела, проба их пред огледалом, извија се, истура ногу, каже да такве нема ниједна њена другарица, затим ипак жели другачију боју.

„Ова боја је много дречава. За нијансу бар да су тамније.“

Тражи од оца да јој донесе рачунар; боље ће моћи да учи, да савладава језике, њена генерација неће провести своју младост у овој заосталој земљи, одмах ће отићи Америку.

„Тамо још тебе чекају“, каже јој мајка. „Поставила сам ручак. Боље би било да дођете, него што се пренемажете пред огледалом. А отац би могао мајци да купи нови шпорет, са бољим ринглама или бар микроталасну пећ.“

Млађа кћи је повређена зато што за њу тата овога пута ништа није донео, надурила се, ушла у собу и не жели да једе. Гунђа зашто нема своју собу већ мора заједно да буде са сестром која учи и запоставља је. Не може да гледа ТВ, да слуша музику коју она жели. Зашто не добију већи стан. Мајка кори старију кћи да је и она могла, пошто је стигла из школе, да стави нешто да кува, па да мајка настави.

„Најлакше је намазати паштету… наравно да сада не можете да једете. Заситиле сте се. За кога сада припремам?“

Отац више и не жели да слуша коментаре својих кћери, седи у кухињи са женом, сипао је себи ракију (само чашицу), лагано пије и листа новине, коментаришући вести. Пита жену да ли да оде и обави неке послове у гаражи док стигне ручак. Она се љути.

„Да после и тебе чекам“, каже му.

Ипак не жели да силази до гараже. Отићи ће тамо после ручка ако не буде задремао.

Док ренда шаргарепу, муж гледа женине дојке које поигравају на грудима, скоро и да је заборавио на њих, сећајући се колико су биле лепе, колико их је волео, после другог детета већ их је заборавио, на женином стомаку су се појавили ваљчићи, на гузовима и куковима јастучићи, наслаге сала почеће да притискају и њега, ето, покушава да се сети шта је желео да уради у овим годинама, али само одмахује руком као да разговара сам са собом… Овај прелазак на ново радно место?… очекује да ће му донети бар какав љубавни успех, за сада га административна радница избегава, покушаће већ сутра нову стратегију, помишља да му храброст даје нова чашица ракије.

Позива старију кћер да помогне мајци. Бар да направи салату. Млађу кћер такође позива говорећи да ће јој тата набавити шта жели, али она размаженија, неозбиљнија од сестре, не излази из собе, зато он устаје, пролази поред старије кћери која намешта сто, улази у дечију собу и почиње да се игра са млађом ћерком која се прво отима, затим вришти, па се смеје… већ се обесила оцу о врат, и док је он љуби она му шапће како је било у школи, моли га да јој уради домаћи задатак, да јој помогне из математике, он кори старију кћер зашто не помаже сестри намигујући јој… почиње породично спокојство.

„Како је претходна генерација имала среће“, каже његова жена. „Правник у нашој фирми је добио стан. Има вилу на мору. Али летовања му више не представљају задовољство. После ратова не зна шта ће са вилом… Руинирана је. Опљачкана. Мораће да је прода… вероватно поклони.“

„Исплатило се што нисмо купили плац у Далмацији. Предлагала си да продам очевину. Видиш сада они који су купили плацеве, изградили виле… све им је отишло у бестрага. Политичка ситуација још није сређена.“

Следећег дана помало одсутна административна радница дозвољава да јој он помогне око скидања капута; придржава јој капут, качи га на чивилук, затим узима шал, нежно је додирујући, задовољан што је овога пута била предусретљива с њим… девојка се чак љупко осмехује, већ је одлучан, поручује кафу, моли је да сврати у његову канцеларију. Његово јутарње усхићење загорчава му колега, председник комисије. Каже му да су извршили сравњивање – попис робе у магацину као и ажурирање у рачуноводству у вези са продатом робом. Том приликом су наишли на ситуацију… код једног од купаца није затворен читав процес куповине… купац је излицитирао одређену количину робе, по врстама и артиклима, почетком календарске године, у одређеној висини новчаног износа, а да до краја исте године није се појавио са коначном фактуром за уплату купљене робе. Каже колеги да ће све бити у реду, а онда се сећа да је купац након излицитиране робе, у знак захвалности за успешно одрађен посао у пореској управи – магацину, понудио радницима пореске управе да могу, за одређени новчани износ, сваки од њих појединачно, да купе робу из магацина, а да се она евидентира преко његовог списка, заједно са стварима које је он купио, да ће сносити трошкове куповине, те да му након тога доставе такву фактуру са списком коначне листе купљених ствари како би он, преко свог жиро-рачуна, измирио трошкове. Међутим, прошло је доста времена од дана лицитације робе до предаје фактуре купцу а да пореска управа ни до краја године није купцу доставила означени документ како би он извршио уплату.

Његов колега, новопостављени радник, председник комисије, вероватно не зна о чему је реч, проверава зашто није послата фактура њиховом купцу, и схвата да је до тога дошло зато што се радницима магацина у међувремену пробудила незасита жеља за стварима, те су стално увећавали списак артикала, стављали на рачун купца… и временом им је постало неугодно да се појаве пред купцем да би завршили купопродајни посао. Наш јунак ауторитативно пита:

„Зашто није извршена уплата?“

Административна радница му каже:

„Хајде оди ти па му однеси фактуру. Зови га ако смеш. Шта си све узео? Твоје ћерке немају меру. А нико неће да ти каже. Узми још нешто.“

Он је већ збуњен њеном слободом. Колико пажња претпостављеног повлачи женску дрскост, ипак јој заповеда, то бар може, док она још нема повлашћени статус код њега, да она успостави контакт с купцем. И док се она још двоуми, он се враћа у своју канцеларију, очекује да ће административна радница бити љута на њега, да јој је ипак показао да јој је надређен, да сада од њега очекује само да је уцењује. При крају радног времена када је са купцем направљен контакт за коначну реализацију куповине, купац је одбио да прихвати понуђени списак купљене робе на лицитацији увећан за артикле које су узели радници јер је рачун био знатно већи него што су се договорили… за њега баснословно, у односу колико им је обећао у знак захвалности. Наравно, стање саопштава његов колега, председник комисије, вртећи главом шта је све затекао од када је почео да ради. Ипак на крају радног времена наш јунак из магацина узима ципеле друге боје за своју кћер, видећи је већ како се радује, и испред огледала поново проба ципеле, размишља којим путем да оде до куће јер у граду протестује опозиција, тражећи своја права, блокирајући путеве и обустављајући саобраћај; нагорњавање власти и опозиције траје врло дуго, час изгледа да ће опозиција одустати од својих захтева а час да ће власт начинити компромис, да ће доћи до нормалне замене власти, и за све то време, и власт и опозиција дозвољавају да се у граду начини хаос, да дође до колапса саобраћаја информишући грађане преко својих медија ко је крив за новонасталу ситуацију. Пошто је опозиција имала врло мало медија под својом контролом стицао се утисак да је она крива за новонасталу ситуацију, али практично је изгледало сасвим другачије, и било је само питање времена када ће власт попустити пред захтевима опозиције. Радно место његове жене је врло близу стана тако да очекује да је она већ стигла, и да припрема ручак; већ је види како се свађа са старијом ћерком; овога пута старија ћерка је остала у граду, њено одељење се прикључило протестима, он јој зато ставља друге ципеле поред огледала, да би се обрадовала када дође; она долази бесна овога пута зато што јој је отац државни службеник, што не припада опозицији:

„Игноришу ме“, каже. „Остала сам са њима убеђујући их да немамо исте ставове, да се разилазимо.“

Отац је тада кори да учи школу и да се не бави пословима који деци нису потребни, да свако изостајање из школе неће моћи касније да се надокнади, затим је моли да погледа ципеле које је донео, овога пута се нада да ће удовољити њеном укусу, наравно да не жели да разговара са ћерком о политичкој ситуацији, пошто добро познаје њене ставове; такво суочавање само уноси нервозу у породицу, на крају ћерка каже мајци:

„Како је ово масно“, показујући руком на јело које се крчка. „Зар мислиш да би ја требало да будем дебела.“

Мајка се секира што јој је ћерка уобразила да се гоји, да зато све мање једе, нервира се, каже мужу:

„У пубертету је. Сада се развија а не жели да једе. Шта ћу с њом. Још ће отићи у опозицију. Шта би ми радили да није било партије?“

Отац поново уз чашицу ракије види себе како силази низ обалу ка реци, окружен је непознатим људима, са наљућеном административном радницом је поред себе, каже јој да ће изнајмити сунцобран, да време пролази, да ће ускоро имати превише година када ни њој неће бити потребан, али радница му ништа не одговара.

Већ сутрадан, схватајући да ће се власт променити, у време радног времена, излази с посла, кршећи закон, прилази једној групи опозиционара, са којима је доскора био у сукобу, међутим они му сада дају реч у оквиру њиховог програма, где он позива пореске раднике да не сакупљају порез за власт против које се боре. Наравно да његов поступак наилази на одушевљење опозиције; како се до сада није истицао, чак и не знају да је припадао владајућој партији. Закратко се још задржава међу студентима, тражећи погледом своју кћер, да би затим знајући да је прекршио закон, директно са говорнице отишао лекару, јер би се његов прекршај могао оквалификовати као тежа повреда радне обавезе – бављење политичким радом у време радног времена – на основу чега би сигурно добио отказ.

Овога пута кући стиже пре жене… док се пресвлачи чује њен ход… откључава врата и чим спусти торбу са намирницама бризне у плач не разумевајући поступак свог мужа; медији брује о његовом иступу. Пита га шта ће му рећи човек из партије који му је омогућио да ради у пореској управи? Како је могао да буде толико незахвалан? Па како ће му погледати у очи? Шта ће му тек отац рећи, и шта је тек он све преживео у разним трвењима током живота али остао је доследан.

„Знаш да ме твоја логика увек нервирала“, каже жени. „Спремај ручак и ћути.“

„Лако је то рећи. Сада је моја фирма у распадању. Нисам ти рекла да нисмо примили плату за овај месец.“

Млађа ћерка, придружује се мајци, такође је бесна на оца јер ко ће јој сада купити рачунар. Једино старија ћерка оправдава очев поступак, љубећи га говори да би сви државни службеници требало да се угледају на њега.

Наш јунак је остао на боловању све док опозиција није преузела власт да би затим постао директор пореске управе.

Убрзо пошто је постао директор, заборавивши своју некадашњу партију и постајући члан владајуће, некада опозиционе партије, почиње да прогања своје колеге, бивше партијске другове, тако да његов колега, председник комисије, до краја године је суспендован с посла, а почетком идуће године престао му је радни однос, био је принуђен да води судски спор.

За тренутак, док наш јунак седи у кући, после радног времена, његова жена припрема ручак, прене га неки догађај; тражећи своја права, оптужени је убио тужиоца, сачекавши га испред зграде где је радио.

Жена га пита:

„Да ли си звао оца. Очекује од тебе неку помоћ. Твој крај је потпуно замро. Твој отац мисли да си ти моћан и да би могао да им помогнеш.“

Али наш јунак каже жени:

„По закону ми припада стан. Не бих желео да тражим стан чим сам дошао на ново радно место, али већ почетком године селимо се.“

Забезекнута жена га грли, схватајући да му није указала пажњу ко зна када.

*Аутор је писац, председник Управног одбора Српског књижевног друштва

0 0 votes
Article Rating
1 Comment
oldest
newest most voted
Inline Feedbacks
View all comments
Brako Paunović
3 месеци ago

Свако ко данас чита ово сведочанство требало би да слави са мном и мојом породицом, јер је све почело као шала да су неки људи рекли да је немогуће. Моје име је Брако Пауновић и ја сам из Београда, Србија. Али селим се у Чикаго у САД са својом женом. Срећно сам ожењен, имам двоје деце и дивну жену. Нешто страшно се десило мојој породици када сам остао без посла, а жена отишла од куће јер нисам могао да бринем о себи и потребама своје породице у том тренутку. Ниједна жена ме не подржава нити да се добро брине о деци. Покушавам да пошаљем пробну поруку својој жени, али она ме спречава да разговарам са њом, покушавам да разговарам са њеним пријатељем и породицом, али још увек ништа не вежбам, а пријавио сам се за посао и још увек ништа не вежбам за мене као да коштао сам, али један веран дан нећу заборавити никада у животу. Када сам срео свог старог пријатеља коме сам објаснио све своје потешкоће и рекао ми је о великом човеку који му је помогао да добије добар посао у Кока Коли компанија и он ми је рекао да је он чаробњак, али ја сам особа која никада не верује у бацање чини, али сам одлучио да покушам и Др.ВАВА ме је водио и показао ми шта да радим током ова три дана бацања чини . Пратим сва упутства и радим оно што је тражио од мене. Др.ВАВА се побринуо да све прође како треба и да ће ме супруга поново видети након дивног рада Др.ВАВА. Жена ме је позвала са непознатог броја и извинила ми се и рекла ми да јој јако недостајем и наша деца и моја жена су се те ноћи вратили кући. И после два дана позван сам да водим компанију Парагон у Америци. Саветујем вам да ако имате проблема пошаљите поруку на овај е-маил drwava3@гмаил.цом или Вхатсапп/Вибер +66992602953 и добићете најбољи резултат. Узмите ствари здраво за готово и то ће вам одузети. Желим вам најбоље.