Из збрике ТРИ Е
ВУЛКАНИ
Дуго се вуку ти вулкани по сећању
и више не знам који су град затрпали
који нису, не знам ни да ли су мртви
или само као звер притајени у мојим
чулима, у мојим шумама, у мојим
празнинама, у нашим промашајима
Колику штету нанеше и шта заувек
узеше зар је важно кад се не сећам
И сад не знам да ли је постојало
пола додира или цео, пола речи
без памети или цела док је разношена
на све стране, материјал за пепео за дим
и да ли је са тобом и твоја сенка
једноставно нестала или ми се сама вратила
Космос заборава, расута свитања
све је било наго, ослобођеностида
Били су разорни на почетку
онда све тиши као и рад срца
у неком заљубљеном који је рекао
додиру Не а оно Не је покренуло ужарена брда
смисао свих планина које се топе а не зову
у помоћ, које своје утробе из којих смо
некада побегли као бљесак, минерал или душа
искувана да се бели и на белим платнима
испишу пролазници
на овом несигурном копну своја мала
непослушна имена, неверничка
а онда су се смирили и постали нешто
И сад не знам ко би ти који ми их донесе
и чију прашину са чела и рукописа бришем
да ли су то наши вулкани или само моји
и чије је ово срце са више вулкана
Вулкани су велика слова
у буквару моје несанице
ТЕСТО
Боли ме што те не чујем
што су се разишле ноћи као облаци
и пустош поставља осмехе као замке
Твоје одсуство расло је као тесто
за које донех воду
а харали су ме погледи извора
Тебе мами додир пун отрова
твоје одсуство шта крије
чије јастуке, чију месечину додирујеш
док у мени бол попуњава време
и мресте се црне мисли, намигује црни тренутак
Док се дајеш моја ноћ пуже и моли
не додируј моје мочваре, ту су моје траве
не додируј испуцаће додири
одселиће се обале, зарашће прсти у коров
у малтеру нацртан лик избледеће
Дуго ми је требало да опипам самоћу
њене обале хладне, да преко воде пређем
занесена, да те губим
Онда је утихло све што ме лагало
очи мора и скок у празнину капи
у празнину дубине
један зов се гасио прекривен даљином
Отвори ту реч говорила сам
отвори унутра је тишина
Дуго ми је требало да опипам самоћу
сабијем бол у лек, тугу у чај
дуго ми је требало да гледам
а да ниси само ти у погледу
једини састав, да ниси корак
Дуго се нису избистриле воде
и показале своје дно
Сипам речи у прашину пута
у ћуд пута, бескрај пута, пут
у несавршено поподне где себе чекам
ОЧЕКУЈЕМ
Очекујем да не дођем
да сам невидљив снег
успомена што не клија
да сам као додир зaустављена
тачка на твом телу
која се кретала ка истоку
У слуху се још прерађују твоје речи
дуго траје
негде смо на пола пута
и радује ме крај
Неприметно
шта беше ти
у зеници века
Све су јесени ту и ја као испосник
дуго трајем, вара ме вид већ
вара око мене
завичај свих прича
На крају пада лишће
на све растанке
А стазе су расле
сви негде на заласку, на изласку
душа је протицала
Све су се одселиле моје речи
очекујем да не дођем
ПОПЛАВА
Не да те додирне
не да спусти своје године на тебе
не да уздрхтиш са бреговима
да ти се струје океана одомаће
и да изгубим тај мали посед додира
то необележено место
Не да те додирне да ме угаси
да ми се светови разболе
да ме опколе воде које не могу прећи
густина мрака, језици привида
не да те додирне да ме оставе цвркути
жубори
Не да ти засеје тело додирима
Не, не, не
угасиће ме, угасиће муње
године, мисли, путеве
Не
вратићу се у неки прошли дан
и постати кап
(поема, мушки глас)
1.
Светао као врх, ни по чему различит
миран споља, чист, неузбуркан
а врела ми утроба играла
док су је мисли развејане
у кумовој слами мора прикупљале
срицале за мене, за жеђ неопевану
Кренуо на обалу, на стазу поплочану
њеним стопама, њеним зорама
узнетим у време које не пролази
Укотвио брод, укотвио огањ који носим
даљина намирисана смиљем мами
Јун је вијугао између брежуљака сакривен
у коров, у закржљале борове погледе
потрошио је све своје боје
Ово је лето највеће које сам упознао
Мирише на прошлост ова лука
вечност се у њеним и мојим венама зида
и зида вековима и море глуво за њу
само своју причу о прецима прича
Море о мору предака
њиховој тајанствености гипкој
о неотвореним архивама
што ту негде иза ребара, иза спрудова
куцају
Море знам, њене руке су те откале
2.
Киша диктира поподне, плеше
На овој обали тек ће почети успомене
тек ће доћи дан, мада ми место непознато
и време непознато и некако сам сасвим сам
Чекам, увек њу чекам, а чекање као
маховина већ заузима делове мисли
Време обучено у наша одела стајало
је наслоњено на платан јуна
и молитва једна видљива и невидљива
у мени се пенила и пењала на небо
са сваким нашим тренутком пунијим
умирања
Шта је износлила светлост, црпела
излучила из тајне које имају само
речи твоје ил нечије
3.
Кап слике недовршене у оку
пролазници насмешени ноћним лептирима
Као цртеж коме линије одлазе
у непознато, стајао сам, сват капима
облог на све ране дана, укотвљена лава
Води је тешко да схвати, да замисли
да смо се доселили из тог вртлога
ми потомци таласа у равницама северним
И, ако је ово твоја обала од свих обала сажета
ниједну јој реч не разумем
као да су неплодне, неродне
Свет непрекидних таласа и споља
и у мени, мудрости светлости тихе
Берачи биља летели су по брдима
мешали мирисе, разносили семе
Под новим поленом
раздањивало је новом рађању
и ловор је износио ноћ из себе
простирао севдах стазама белим
Мирта, у њој је лепота нашла преноћиште
постидео се снег
4.
Увек те неспремног могу наћи воде
и увек можеш пропустити да чујеш важно
У дубини траје расправа, а ништа није речено
нама који не разумемо језик дубина
Расплићу се у мојим грудима три Мораве
развигори пролећни, из дубоког времена ловци
поновљена лепота космичких мора
у огледалу сеоба и смисла капи росе
5.
Будим се као нешто недонето на овај свет
или делимично донето, идем а остајем кап
Буди цело одсуство – говорим
научи да спознаш одсуство
Не буди плен њених даљина, не буди
тамо где вода увек покушава да прође
и тамо где је оборено стабло на пут звездани
где шапутање расте коровски спретно
као дух прати
где је корен у дрвећу пустило шапутање
а ти се окрећеш
храниш страх и језу што расте, не буди
тамо, мудрост је у одржавању на води
И ловишта на висовима и морска ловишта
пуна су сенки већ уловљених
плима је избацивала тајне морнара
на обалу и разорених снова утробе
са њима лешинари гаје потомке
6.
Море са својим сочним и узвишеним говором
кидало је моје реченице и правило размаке између
оних који су дозивали, осликавали унутрашњост даха
умеша им се у дан иконама твојим богат зид
И олујни облаци над морем и олујно море разбија
своје модро јаје, прште љуске по вековима
испред замагљених очију пролазе сенке
и срце ко листић трепери
требало се заштитити пре оболевања
од чекања, узаврели морски духови
море обложено хаосом, риком
беже престрашени морски цветови
обала излаже додире још из бакарног доба
Шта све море не испра из ових сећања
у своје дубине сталожи
Из пене бедара сумрака испружале
су се на камењару
још нерођене речи, спојеви непознати
огласио се северни извор
увиру му лица у море
7.
Струје кораци непознатих снова
између растиња на малим острвима
замки, нечисте силе скривају длан
линије као трагови барки расплињују се
Морски пастири и морске овце
ту по острвима, по вековима, неодроњени
млеко таласа сливало се
као сокови вечности, као мук светих отаца
Почињем да празнујем дан
када су се у мене населили привиди
и учинили ме морем а море привидом
и путовало се и ратовало за твој додир
за тај дан
8.
Још ме на окупу држе вене чекања
и чекања, још сам целина
Обилазим рушевине, капи од
којих сам градио наше притоке
дубоке, пуне љубави а назирали
су се вртови што одгајају баш то
што нас удаљава
ми смо их заливали собом
Доћи ће зима и грејаћемо се
сагоревањем успомена, одлазака
можда ће понека прича светлети
Селиће се празнине из слова у слово
испуњена заувек траговима дозивања
порашће шума у нама без одговора
нове нити од погледа од конопљи из поља
биће у твојим погледима
Лутаће по мору окрајци наших чекања
увлачиће се ветрићи с мора
у њедра биљака, крашће им осмехе
цветова, зреле мирисе, а ми ми ћемо
осванути као њихов посед искоришћен
одбачен, пресушио