***
Има једно место у Ресави
где време не тече, где смрт
живот не додирује у вечном
кружењу годишњих доба,
под сенком јабуке, ораха, липе.

Мириси касног лета лебде
у јутарњој светлости.
Плав свод без облака наткриљује
избрисане трагове стопала
оне која је давно отишла,
али као да је отишла јуче
да се врати са осмехом
и сунцем које још не скривају
јесењи облаци расути
на ободу неба,
пред кишу која пада,
а никако да падне.

На тераси миришу
мајчина душица, коприва, глог.
Са околних брда мирише трава,
плави оно што беше, оно што ће бити.

15.8.2009.












***
Многи листови су одлетели да се не врате,
лист врбе, лист глога, лист багрема белог.
Листови белих бреза бацају лелујаве сенке
по првим жутим влатима траве крај реке.
Многе је листове из нотеса отргао ветар.

Шта ли је на њима било записано, ко?
Годишња доба што долазе одлазе ка небу,
љубав која упорно долази, а никако да оде,
додири, речи, сенке у ноћи, шапат у мраку.

Ко памти оно што одлетело је ка сумраку?
Мноштво имена, пријатељи у ковчезима,
ликови што кроз румен сумрак лелујају попут сенки?

Срце памти само оно што остало је урезано
на листовима који самном падају у дубок сан,
на листовима које самном млечно јутро буди.

Време истрајно таложи топлину у реч,
ум зна ово, ове речи твоји су стихови
који неће одлетети кад ласте ускоро крену на југ.

16.8.2009.

















***
Много лоших снова за моју главу
која лежи на плавом јастуку.
Склопљених очију видим себе
како ходам храстовом шумом
од зрака до зрака сунца
док ми под ногама пуцкета лишће
минулих година које је време сломило
у трулеж толико да се ничега не сетим,
ни кад сам био дечак који бере
дивље купине, скида птичија гнезда
високо међу храстовим гранама,
више не видим лице прве незреле љубави,
ни рој пчела око саћа пуног меда,
прикованог за стабло испод корена гране.
Друге ме мисли море. Лоши снови. Лоши снови.

17.8.2009.













***
На храстовом столу леже расклопљене књиге
али их нико не чита, чак ни ветар који надире
кроз отворене прозоре, не окреће листове.
Шта ли у њима пише, какви ли се ту светови крију?
Има ли у њима љубави? Ко их је читао, зашто?
Оне овде никоме ништа не значе.
Путем јури камион са дрвима за огрев.
На пољима жене ваде кромпир,
чупају црни лук, у корпе од врбовог прућа
слажу паприку, парадајз, бели лук у сребро умотан.
Певају неке мени неразумљиве песме.
Ток Ресаве, кроз клисуре, светлуца у даљини,
жури да обиђе сиве камене куле Манасије.
Један дивљи голуб чучи на грани крај прозора
док ветар, плаво летње таласање ваздуха, грану њише.
Мора да се нешто променило кад нико више ништа не чита,
кад више нико ником не пише уредбе, љубавна писма.
Перо мирује на столу. Сувише сам био одсутан да то видим.
Дечије играчке на гомили шљунка под орахом.
Стижу ме узалудне године, празни откуцаји срца.

17.8.2009.













***
Први жут лист пада на длан.
Ово је био празан, бескрајан дан.
Из празног сна тонух у празан сан.

Икона Богородице гледа ме са зида,
боје злата са ње време не скида,
прошло, будуће, само је сенка привида.

Син сам чудне земље из сна.
Багремов лист на длану то зна.
Отежао грозд са вињаге допире до тла.

Све што је било још једном бива,
низ белу косу се подневна светлост слива.
Овде живот тече, пролази, ништа не скрива.

15.8.2009.























***
На овом месту има много младих, лепих жена,
неке неудате, многе разведене, усамљене су
попут тек приспелих плодова лета,
купина у оближњој реткој храстовој шуми,
али смех њихов одзвања ужареним ваздухом,
пуцкета, плеше, као да ће свакога тренутка
да се претвори у муњу или гром?

Неке су ту сада сабране иако живе
расуте по свету, зборе о љубавима,
невољама, зборе о једном, углавном
о једном, о оном кога нема.

Њихове речи теку кроз ваздух
као растопљено старо сребро воде
брзог планинског потока,
у коме су сунчеви зраци преломљени
попут малених звезда, попут игре
светлости и тамне тишине.

Чујем их у пролазу док преко брвна
прелазим на другу, тамну страну,
ка изби од врбовог прућа поред које
август отвара зрна и шаље их земљи,
да их чува од сна и заборава.

Жамор деце за коју не знам ни чија су
звони као јато врабаца пред олују,
као рој пчела које по околним брдима
купе, упорно купе, густ јесењи мед,
иза кога остају само горке траве,
тишина, долазећа јесен, први лед.

16.8.2009.



***
Овде нисам међу својима.
Оне које сам познавао отишли су.
Једино мајка, једино сестра тумарају
овом пустом кућом од црвених цигала.
Ту је и орах. Тамо жбун тисе.
Липа крај бунара бисерне воде
поред новог асфалтног пута
којим јуре странци горе-доле,
као муве ветром узнемирене пред олују.
На суседовом крову оставе за сено
трчкара врабац у потрази за храном.
Све је тако једноставно да постаје
сложено али више не знам у шта?
Знам да на другом крају света
неко мисли на мене док сутон пада,
док одјекује песма зрикаваца
ка одлазећем дану.

17.8.2009.











***

Између жбуња дивље леске, кроз трње,
кроз оштру траву високу до појаса, ходам.
Ходам међу гробовима у потрази за очевим
гробом, за гробовима предака који
мора да су ту негде испред мене.
Читам имена и датуме на црном мермеру,
не сећам се људи, неки су већ давно,
врло давно мртви.
Знам да је ту негде и гроб ујака
који је погинуо у експлозији метана,
гроб брата од ујака који се пре три године
обесио о храстову греду електричним каблом
живећи без наде са собом се дуго борио,
знам да је ту и гроб моје малене сестре,
детета од пет лета сагорелог у упали мозга,
али све је утонуло у коров, само свежи
гробови блистају под залазећим сунцем.
Трње ми трга одећу, коприва прли дланове
али ја идем даље ка свом пореклу.
Рукама разгрћем траву, читам имена, датуме.
Давно овде нисам био, давно овде нисам
имао снаге да будем.
Напокон, иза полусрушене металне
ограде коју је време давно нагризло
видим очев гроб, гробове предака, људе
које је појело време, болест, метак.
Голим рукама чупам оштру траву
и растиње уплетено у ограду,
на длановима израњају крвави резови,
не осећам бол, не осећам тугу,
ово је посао који сада морам да обавим.
Ко зна да ли ћу више имати прилику за то?
Док ломим ниско жбуње трња пуно
трњина мислим како је ово само једно
од три гробља која окружују село.
На истоку је старо римско гробље
са гробовима легионара Десете римске
легије, стражара који чуваше царски друм.
Давно напуштено, давно заборављено.
На северу гробље српских витезова
што падоше пред најездом пошасти из Азије.
Давно напуштено, давно заборављено.
Како је време варалица, за собом ништа не
оставља осим леске, трна и глога.
Окрећем се, одлазим, сазнао сам
још нешто о животу.
Иза мене остаје пламен свећа
који пуцкета као да говори –
смрт је увек близу, а живот тако далеко.

19.8.2009.



0 0 votes
Article Rating
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments