Из збирке ДА ЈЕ ДАНАС ЈУЧЕ
ДА ЈЕ ДАНАС ЈУЧЕ
Да је данас јуче
ходала бих другом стазом,
у зеницама бих сачувала ведре погледе,
кожом бих упијала мирисе,
прстима бих хватала у лету
осмехе упућене себи,
памтила бих укусе речи
и гутала их увијене у хартије,
да их сачувам за сутра,
да прескочим данас и сад,
да ублажим тугу јесењу
да у стомак свој склопим васељену.
Неке речи или пак већина
не обухватају смисао жељеног
али ја певам даље без обзира на богазе.
Својим животом бих ходала
али путеве бих бирала, мним тако ја.
И прексутра ће сутра бити јуче
мене нешто тешко и болно
стално вуче, вуче ме напред.
Под теретом личних разочарања
ум ми је сувише гласан
а бедем пред којим стојим
за моје крхко срце исувише опасан.
Подучавам себе у праштању,
за нешто што је касно препуштам се страсно.
И боли, боли живот а сладак је и леп.
И да је данас јуче ако је стаза заводљива
ум би ми био поново слеп,
и само на трен бих застала и поново,
поново се истим чарима предала.
Нећу да вратим јуче, не умем ни ово сада
да зауставим док мноме влада.
Све је у рукама Бога док се мучим
и док покушавам да научим
да све минава и све се стишава.
Цуре ми дани кроз прсте и косе
вукући и мене неумитно, све односе.
Знају ли речи моју снагу,
да све умем да склопим у сагу
а живот нека чека, у ћорсокаку
макар довека, ах до века.
Ја остајем у јуче и хоћу данас
и да ме има и сутра само мене зарад
јер свет сам родила ја и желим
што дуже да га чувам, да му укинем време,
да га угурам у своју књигу
положим га на своја недра
и сву ноћ мазим надајући се јутру.
СТЕНА
Петар је покушао да побегне из Рима,
на путу га је срела визија Исуса.
На питање Quo vadis, Domine?
Исус му је одговорио:
„Идем у Рим да ме поново распну.“
На ово се Петар предомислио и вратио у Рим
прихвативши своје мучеништво.
Држећи се за руке слушали смо мудраца
док је беседио о кончићу
смештеном у љусци од бадема,
што метафора је за љубав и пријатељство,
трудећи се да упамтимо
речи мудре и пророчке
док ходали смо у сандалама
апостолским по Маслиновој гори.
Прво што сам на њему запазила
јесте његов чудесан, знатижељан поглед.
Лево око му је било пуно љубави за мене,
десно је зрачило енциклопедијом.
Сваки поглед му је започињао
дубоко иза сна па иза зеница
и преко ириса до дубоко у моје одговоре.
Питања су навирала на моје чело.
Лево око ми је одговарало дубоко до утробе,
десно се задржавало на мојој глави.
Промене су бивале уочљиве на њему,
мењало му се дисање,
брзина кретања крви по телу,
боја сочива у очима,
лево око црвено, десно зелено.
Осмех, његов лепио ми се за душу.
Човек стена који зна шта је жена,
стена човек који зна шта је љубав.
Зажелела сам да ми прича живот,
натенане, одговорно, док звезде по небу
мењају колорит путујући од њих до нас.
Пре него дан издахне и спусти се тама
хтела сам да верујем да нећу бити сама.
Чујем звуке корачања сна ка себи, па усним.
На сан ми паде стена, снажна опомена.
Не дозволи да се поново распнеш,
сиђи са крста и буди љубавница,
буди блудница и заслужи рај.
Грехе своје окај у љубави и предавању,
ослони се на кончић а не на стену
загрли срећу у мандорлу зашивену.
ОГЛУВИМ
Одмеравам снагу твојих речи
љубави моја,
погнем главу пред неком,
деси се да ме нека реч као змија
стегне око врата.
А онда ме заголицају
мекане и плишане речи твоје
заводљиве, дирљиве…
Уљуљкују ме и маме, опијају.
Одвајам твоје речи од душе ти.
И оглувим.
Читам ти срце са усана,
из дубине ока,
са врхова твојих прстију.
Саму себе забављам
одгонетајући те језиком слепих,
покушавајући да те волим
снагом напуштеног деришта.
ПОНЕШТО О МЕСЕЦУ
Утишам буку света и на образе своје
привијам твоје дамаре и мирисе,
месим рукама твоје жеље,
уздахе ти увијам у пупољке
и лепим по ноћним крилима.
Кроз окно месец светли на мој длан
жалећи се како је хладан и сам,
гледам га у чуду, зар не види мене луду
како уснама твојим витлам кроз ноћ…
Туробан је, пун и сит и не разуме
док си у мени као кит и волиш
како само ја умем гипко са тобом да пливам
док се твојим смехом умивам.
Сам је месец на небу ван сваког додира и звука
и помало му је мука од моје среће и усхићења
а ја га чикам без имало стида.
Да ли је моје тело идеја о Богу,
или је мој дух сама идеја мог тела у Богу,
јер кад сам са тобом тада све могу,
тело је негација јер није бескрајно,
месец ме схвати сјајно јер је
љубав допрла до његових мена.
ЧОВЕЧЕ ДНЕВНИЧЕ
Имаш ти, човече дневниче, жељу
да ја, жена, упишем у споменар
дан за даном, таксативно, све о теби,
уметнику вођења љубави.
Да си понедељком чежњив и моћан,
уторком спреман до врхунца обданицом да ме винеш.
Средом од средине дана чврсто лежиш крај мене.
Четвртком гужвамо постељу помамно,
волимо се као нико пре нас. А ни после.
Петак је споран јер уморан си
требало би, ипак, да се зажелимо, велиш.
Субота је дан за кафицу, где год и како год.
Недеља је неизвесна.
Дневник моје извесности је ажуран.
Човече дневниче, пажалуста ажурност своје среће.
Ја само желим у памук да те увијем
Да те сачувам од себе саме.
У памукову мрежу да те свијем.
Да нас штитим од нас самих снијем
и шијем ти прслук од власи својих.
И мекан хлеб ти са сузама месим
брашно кроз трепавице сејем
бели хлеб на грудима печем.
И бирам тишину.
Само тишина може да нас задржи у свесци.