Из збирке ПРАВИЛА НЕМОГУЋЕГ
РАПОРТ
Чу Деу
Генерале, мој генерале,
следећи наредбе срца
променили смо положаје.
Већ осам месеци предано
на стражи у Узун Мирковој
одајем почаст мртвој редакцији.
Од свих бојних поклича
тишини највише недостају
твоји грлени сугласници.
Калдрмa калемегданскa
марширање твојих цокула
са сваком кишом све гласније дозива.
Генерале, мој генерале,
не могу, колико год желео,
рећи да стање је редовно.
Након твога одласка
Јаша је дезертирао,
а Кина се осилила.
Сви су нам стихови
сада кратки и косооки,
као слогани за бувље пијаце.
Генерале, мој Чу Де,
чуда се не догађају,
она се мишљу стварају.
Данас спаљују уреднике
да би гасили часописе, у којима
строфе пламте ко запаљена ракија.
У ставу мирно, окамењен
декламујем овај рапорт,
уместо последњег поздрава.
Осећам како на свог
посилног мотриш
мртвим оком кроз живу реч.
ПРВИ ПУТ О МРАВИЊАКУ
Људска је судбина загонетка
над којом се ломе копља и главе
вековима већ без предаха.
Пита ли се ико о судбини мрава
након што бомбама мравињак
буде им разорен до последњег ходника?
Беже ли безглаво шумом
ови марљиви створови?
Хуле ли на мравље богове?
Напуштају ли мравињак разорени,
посипају ли лице пепелом,
проклињући црне магове и злу судбину?
Када смо већ код судбине,
зашто би она мравима
морала бити ускраћена?
ПЧЕЛА САМИЦА
Мирославу Алексићу
Сласно мирише ваздухом
будућих пчела мед.
Улиште у кори дрвета,
у дувару од ћерпича,
у њиви, на земљи
која нас није отхранила.
У њеним мислима
грозде се цветови
у багрењаку на рубу
пчеларевог имања,
где песник је рођен
како у староставним
књигама умрлих пише.
Није медоносна самица,
као ројеви оних што
зује око кошница
људском руком скованим.
Сама је свој дом изградила.
Гладне зиме се не боји
као што мене страх обгрли
кад радилица ми се
приближи превише.
Тај страх од пчела,
као страх од постојања
у туђим годинама
‒ поодмаклим!
САХРАНА
У нашу кућу смрт
задуго није долазила.
Хитре су ноге мог старог
одлагале њен долазак
а звонким појањем је мати
умела да је успава.
Задуго смо спокојни
трајали своје дане
уз сласни мирис крушакa
под прстима већ омекшалих.
Онда је отац преминуо.
Минула је и мајка
с осмехом који јој је
за усне био пришивен
пре него је сањиву
на Земљу послаше редари.
Умреше ташта и таст,
те наједном остао бих
најстарији, да није
у башти бреста.
У ове дане, несклоне весељу,
када ми ко спомене да восак
с нових панталона струже,
више и не питам кога то
међу нама нема, већ има ли ме?
СЛИКАР
Није исто спустити књигу
недочитану крај узглавља
и одложити витку четкицу
натопљену смислом
пре но се боја последњег
потеза осуши на еполетама разроког командира.
Нахеро постављен је сто
и нога, она десна,
уз много напора
савладава узбрдицу.
Јаснији, али нестабилнији
указује ми се свет.
Обзнањујем то кроз досетку
‒ најнеуверљивију истину.
Мутно је ово освртање,
посртање, превртање, ртање
без трага и јава јаве
која зазире од вртоглавице.
Чему ова мука, кад од ње
ни песме, зар, у настанку.
ПРАВИЛА НЕМОГУЋЕГ
Пратећи логику сна
открили смо
да ништа није логично.
Месец из мора израста,
црне плиме се повлаче,
док утовљена прошлост
каменује оно што још живи.
Основно правило:
Ништа није немогуће
предуслов је првом плачу,
осмеху,
сусрету.
Из њега је изведено све,
чак и тврдња
да нешто није могуће.
Свака ускраћеност
сведочанство је о
недостатку вере.
У себе?
У немогуће!