Џејмс Џојс је писао: Бити монах је тек половина онога што значи бити уметник. Дипломирати глуму није довољно јер глумац си само онда када континуирано ствараш, живиш и дишеш на сцени. Глумац је путник кроз време. Глумац живи у свим вековима, кроз своје ликове препливава мора, преживљава ратове, живи на свим континентима, умире, васкрсава… Не може то свако, отуда и имамо много глумаца а мећу њима мало монаха глуме
Пише Марија Миленковић
Глума је можда једна од најтежих уметности јер изискује симултано и савршено складно функционисање трију веза: глумца са његовим унутарњим животом, са партнером и са гледалиштем. Овако о глуми говори Питер Брук, један од најзначајнијих редитеља друге половине 20. века.
И заиста, само глумац познаје глуму, ту невидљиву танану нит која га из дубине сопственог бића повезује са партнером а потом са публиком. Глума је најпролазнија од свих уметности. Глума траје колико траје сећање на позоришну представу. Тренутак је у садашњости, праху будућности.
Да би човек постао глумац потребно му је целовито и пожртвовано служење. По чему је глума специфична? Да би сликар свој унутрашњи доживљај пренео на платно, он се служи инструментима – кистом и бојама, вајар ваја глину, клеше камен, дуби дрво, музичар свира на виолини, а глумац свира на себи. Инструмент глумца је он сам, његово тело, глас, ум и душа. Он је центар на позорници. Како би говорио професор Владимир Јевтовић: „Господар радње, сабирно место свих сценских знакова, водич гледаоца кроз развој и ток позоришне представе.”