Пише
Марко Крстић*
Тражи се од нас да се одрекнемо идентитета
да бисмо се отворили разликама,
али у стварности,
у мери у којој се идентитети укидају,
разлике такође нестају и
заправо се производи
индивидуализујућа хомологација цивилизације потрошње. Дијего Фузаро
Колико је ненасилна и антиколонијална идеја Несврстаних пре шездесет година данас жива, и може ли се
она вратити на велику сцену?
Да ли данашњи Београд, барем дипломатски, има сличну улогу у односу на Београд из ’61, или ће све
остати на нивоу симболичког обележавања јубилеја?
И јесмо ли ми, Срби – у географском и геополитичком смислу – увек били, да тако кажем, несврстани,
и да ли је тај облик сврстаности наша историјска неминовност или историјски избор?
Принципи – нехруовски речено – „мирољубиве егзистенције“ који су били полазиште за стварање
Несврстаних апсолутно могу важити и данас, наравно, у нешто савременијем облику.
Узајамно поштовање територијалног интегритета и суверенитета.
Узајамно ненападање.
Узајамно немешање у унутрашње послове.
Једнакост и узајамна корист.
Мирољубива коегзистенција.
Закључак Прве конференције у Београду 1961. – у складу са усвојеним критеријумима несврстаности
– ишао је у правцу да се чланице Покрета обавезују „да не буду увучене у идеолошке сукобе Истока и
Запада у Хладном рату, да воде политику несврстаности на принципима коегзистенције, да подржавају
борбу за национално ослобођење, да се не укључују у мултилатералне пактове блоковских сила, да не
склапају војне савезе са великим силама и да не уступају своју територију за војне базе великих сила“.
То је тада заиста добро звучало.
А и данас.
Глобална мапа света од 1961. до 2021. није се превише променила. Америка и Русија су и даље на
критичкој тачки апокалиптичног сукоба, земље Трећег света и даље се боре за самосталност својих
економија, Европа је у статусу редефинисања властите одрживости и упитности натовске припадности.
Дакле, све је малтене скоро па исто, изузев чудесне Кине која је за шест деценија дошла у тачку у којој
је од неразвијене, сиромашне и технолошки заостале земље сада постала најдоминантнија економија у
свету.
Где смо ту ми?
Мислим, да ли смо ми, Србија, Срби, и даље на путу несврстаности?
Несврстаност нужно ипак не мора бити исто што и неутралност.
Српска дипломатска идеја за revival Прве конференције Несврстаних поводом шездесетогодишњице –
чини ми се – стоји на линији да се „стара екипа“ наново разврста, да тако кажем.
Јер, време је да се разврстамо.
И (не) сврстамо.
Мада, ако отворимо питање несврстаних у најширем смислу, дакле у историјској перспективи, делује
ми да је српска несврстаност стара колико и наша државност. У том кључу, за нас и нема неке велике
колонијалне разлике између Византије и Хабзбуршке монархије, Русије и Аустроугарске, Америке и
Совјетског Савеза, Америке и Русије, и Кине.
Јер, тако посматрано, југословенска фаза је само једна алка у низу наше историјски несврстаности, а
то што се Броз нашао на том месту је само резултат одређених историјских догађаја.
Српска несврстаност није брозологија него антропологија.
*Аутор је књижевник