Медијска појава коју називамо спиновање продукт је савременог информатичког друштва. Враћајући филм уназад, кроз историју, препознајем ову појаву као неизбежан сегмент сваке масовне комуникације, била она политичке, или ратне, или економске, или било које друге природе. Способност и технике манипулисања информацијама предмет су рада читавих тимова који тако усмеравају јавно мњење у правцу и ка циљу који желе. Како лакше кривца прогласити жртвом, жртву гурнути у заборав и потпуно променити улогу учесника а и сам контекст него спиновањем…
Ми Срби лажемо инвентивно, ми Срби лажемо због отаџбине, ми Срби лажемо маштовито, ми Срби лажемо јер за нас Србе је лаж истина. Више је лаж помогла Србима у историји него све наше победе и наши митови. Тако пише Добрица Ћосић у својим „Деобама“. Колико је лаж у повести али и у садашњости одмогла Србима требало би инвентарски неко да попише. Српски публициста Душан Поповић, аутор књиге „О Цинцарима“, коју би требало да прочитају српски непријатељи који желе да спознају психологију српског бића, у наведеној књизи каже следеће: „Основно средство великосрпске политике јест слагати, изиграти, преварити, опљачкати, убити, а једини грех је ако се нешто од тога перфектно не изведе.“
Колико су ова двојица знаменитих Срба у праву кад о свом народу мисле тако. И да ли су уопште у праву. Немци, Хрвати, Лапонци као не лажу, не пљачкају, не убијају… Има много бољих мајстора (и народа) спиновања од нас Срба. Нисмо ми то измислили а случајно ако јесмо, то би било на нивоу још једног Ђоковића подареног свету. Спин и спиновање је само модернији и маскиранији назив за лаж и лагање, за бацање прашине у очи, за скретање пажње са примарне лажи на споредну лаж, за навођење будала и лаика да греше и не виде истину.
Италијански новинар и писац Марчело Фоа боравио је недавно у Београду, на представљању своје књиге „Господари медија“. Навео је да је највећи проблем новинара што „не препознају спин технике“, због чега лако подлежу манипулацији и извртању чињеница.
Фоа је рекао да закони против „спина“ имају малу шансу да поправе ситуацију у медијима, те да је најбоље да новинари науче да препознају технике манипулације да би је избегли. „Највећи страх који имају ’спин-доктори’ је да новинари коначно схвате којим техникама се користе“.
Фоа је покушао да докаже да политичари нису жртве, као што се обично приказује. У књизи осветљава позадину многих историјских догађаја – од атентата на председника САД Џона Кенедија 1963. године, до садашњег рата у Сирији.
Нама Србима су интересантни његови примери медијске манипулације током ратова у време распада Југославије. И тада и после новинари су злоупотребљени од политичара. Колико ту има кривице политичара, ништа мање нема и код новинара. Ова књига може да послужи и као водич за све који желе да разумеју поруке које им стижу. Ако на време демистификујемо ствари које су се дешавале и дешавају се управо, да ли ће нам бити лакше. Неће. Али нећемо бити ни магарци.
Ко је, на пример, победио 1389. године. Турци или Срби. Од боја на Косову па до данас проносе се и пуштају спинови као балони – и ником ништа.
Звона у Паризу су наводно звонила у част победе хришћанства. Лазар је добио царство небеско а Срби постали небески народ, издигли се ваљда из овоземаљских проблема… Погинуо је султан Мурат, војсковођа, али је погинуо и кнез Лазар који је за неке спин мајсторе отпочетка био и остао цар. Кад погине војсковођа у бици, обично та страна губи наведену битку. По тој спин логици и Турци и Срби су изгубили бој. Бој не бије светло оружје него срце у јунака. Има ту истине, али обично победи онај који има више војника. А Турци су били далеко бројнији. Нарочито што је Вук Бранковић отишао тетки да купи лек или тако нешто, али се Милош О., неки кажу јуначки а неки муфљуски, пробио до Муратовог шатора, да ли као преговарач или као конвертит. И прецизно, хируршки, ножем скривеним у појасу, јер се најавио као ненаоружан, изненадио и Муратово обезбеђење и самог угодно заваљеног безбрижног султана. Чланови најближег обезбеђења су били професионално изненађени, а Мурат смртно изненађен. Шта је од тога истина, а шта спин, никакве ТВ-серије неће моћи да појасне. То што смо после од три до пет векова били најзападнија покрајина Османлијског царства није био директан резултат исхода те битке пре 629 година, него више плејоф војних и политичких односа у југоисточној Европи. А и јуначке песме Косовског циклуса, неауторизоване додуше, имале су спин-закључке тумачене као мелем за народну душу.
Историја је уосталом један велики спин из угла историчара. Робовласништво може да се тумачи и као нелиберални капитализам, а безгрешно зачеће Исуса Христа као ванматерична оплодња. Први светски рат тада не зван тим именом започео би и да Влада Србије није ништа одговорила на телеграм из Беча. А и да је тврдила да га уопште није добила, вадећи се на несигурне поштаре. Енглези такође никад неће признати да су дали хрпу новца организаторима 27-мартовских демонстрација 1941. године против потписивања пакта са потомцима Фридриха Барбаросе и предацима Ангеле Меркел. Комунисти, тачније Ка Пе Јот, уништио је архиве да се не види и сазна величина учешћа њених чланова тог судњег дана на улицама Београда.
И послератно братство-јединство има проблематичан темељ кад су у питању односи јужнословенских народа, а и сам њихов долазак на Балкан има путање које су подложне мењању у зависности ком народу каква је потребна историја. И сам Тито, аутор и везивно ткиво братства-јединства, може да буде родом и из Кумровца, Беча али и из Подмосковља. И када је преминуо, кренули су спинови где је и како сахрањен, а нико се не усуђује да помери плочу у Кући цвећа и разреши мистерију. Јер мистерије су нам потребне, оне нас држе на окупу. Још је Масарик говорио да у политици истина чека док некоме не постане неопходна.
Срби воле мистерије и без њих не би Срби били Срби. Не би ни Слоба био одведен у Хаг баш на Видовдан да би се ваљда поништило његово обећање Србима да ће сви Срби живети у истој држави. Срба тренутно има у 93 државе, плус минус 20.
А у овој матичној стање је редовно ма шта се под тим подразумевало. Актуелне афере побијају се и заташкавају новим аферама. Тако је најлековитије, мада народу нико не каже да се пре узимања лека консултује са својим лекаром или фармацеутом. Психијатри знају за феномен да болесник неће да узима лекове јер је по њему све како треба, други треба да се мењају.
Политичари и новинари су као близанци, двојајчани и једнојајчани, личе али и фасцинирају Србију већ годинама. Често су врло блиски и деле не само гене, него и пријатеље, одећу, паре, мимику, гестикулацију и, наравно, тајне. Близанци такође тврде да деле нешто тајанствено: посебна је то психичка веза. Неки близанци из реда новинара тврде да знају шта други близанац (политичар) мисли и осећа. То је интригантна идеја, али где је ту истина. Или је то само спровођење огољених спинова – случајност, психичка моћ или нешто треће?
Близанци често заврше једни другима реченице и имају исте мисли, али то има више везе са заједничким искуствима него било којом психичком телепатијом. Таква психолошка повезаност није нужно тајанствена: двоје људи који се добро познају и који деле многа уобичајена искуства – укључујући политичаре и новинаре, браћу и сестре, старе брачне парове, па чак и најбоље пријатеље – могу да доврше једни другима реченице и погоде шта онај други мисли или шта је хтео да каже а није казао. Па тако остављају народ збуњеним. Тако да једнојајчани новинари могу без последица да буду и брзоплети, да објаве почетак Трећег светског рата а да сутра не поцрвене због тог спина. А и да се самозадовољно смеју што народ прави кућне залихе и не звоца због помањкања свега, а највише новца.
Историјски гледано, новинари окоштали у статусу радника у средствима информисања, остали су и даље и циљ и средство које оправдава ово и овакво информисање, било оно то или не, па макар и огледнуто у кривом огледалу. Ако и пођемо од претпоставке да је спиновање каква-таква вештина, она у већини случајева не стоји баш лепо нашим немаштовитим, приземним, кичастим и неинвентивним спинотворцима.
У овдашњим удворичким медијима је редовна ствар вишак пропагандног и политикантског посредовања на штету истине о стварности. Такви медији производе слику која у реалности не постоји а они је намећу као да постоји. Проглашена истина је матрица блефирања, успостављена и пре петооктобарских промена. Нажалост, наставља се све несмањеном снагом. То што се у овом нашем данашњем услужном новинарству не води рачуна о праву на приватност и дигнитет види се о томе колико је у њима изгубљена професионална одговорност и колико се не води рачуна ни о закону ни о моралу.
Уместо слободног и критичког истраживања јавне сфере и друштвеног кошмара, у већини наших медија увелико је завладала прагматична пристрасност и уплашена аутоцензура. Стандарди информисања и слободна јавна дебата полако нестају из јавног живота јер сметају ономе што се назива ријалити опште праксе.
Спиновање као сенка прати јавну сферу и најприсутније је као приземни политички маркетинг тамо где владају екстремна понашања и политичка патологија. Увежбани медији одавно су спремни, као слуге власти, да крену у кампању, придајући „новом политичком курсу“ неприкосновено важење. Не постоје обзири ни према истини ни према стварности ни према достојанству грађана и њиховој интелигенцији.
Преко медија се успоставља монопол над истином. А то је могуће јер јавност не памти, већ је склона амнезији. Заборављају се недела, ратна лудила и ратна трагедија. Из видног поља јавности брзо нестају острашћени и малоумни бешчасници а политички неписмени су најчешће лак плен у рукама беспризорних манипулатора и махера, специјалиста у ловљењу људских душа.
И на крају, шта је то у ствари спин. Да ли је то заправо трик којим се истина не претвори сасвим у лаж (или обрнуто), него се чињенице толико заврте да их и без изношења очитих лажи – могу приказати у сасвим друкчијем – позитивном светлу од стварне истине која је обично ружна и негативна. Кад супруга мужа запита у неверици да ли то више верује својим очима или њој, није класичан спин, али кад то политичар преко новинара поручи народу је већ нешто друго.
На снази је она формулација политике по којој је то вештина да се од сиромашних узму гласови а од богатих паре. Све док сиромашни хоће да изађу на изборе а богати не стругну на нека рајска острва. А и то о Рају је један од историјски проверених спинова.
*Аутор је уредник у дневном листу „Политика“