Време у којем се плакат, културни, позоришни, филмски, борио за статус уметничког дела, остало је иза нас. Да ли је дигитализација и олакшано умножавање слике угрозило уметнички аспект позоришног плаката? Технички аспект не може да угрози идеју и поруку, може само да омогући да се до тога брже дође. Не поставља се више питање може ли плакат да буде уметност, већ питање како да у том нестварном плурализму слика, где се све брзо заборавља, може да артикулише глас који ће се чути и доћи до оних којима је нам
Пише Душан Арсенић*
Фредерик Вокер, британски сликар и илустратор, 1871. године урадио је плакат „Жена у белом“, који садржи елементе по којима се може сматрати првим правим позоришним плакатом. Урађен је за истоимену представу лондонског Олимпик театра. На плакату је представљена млада жена у белом огртачу, која отвара врата и одлази у ноћ. У игри светло-тамних контраста, са наглашеним ликом жене, јасним цртачким потезима, изражен је сликарски приступ у обликовању овог плаката. Вокеров рад је био потпуно различит у односу на плакате који су се до тада радили као најава позоришних представа, а који су имали обиман текст по узору на преломе књига.
То је постао принцип који ће током наредних стотинак и више година следити многи аутори, градећи својим талентом и умећем позоришне плакате сложене структуре.
Позоришни плакат је много више од комада папира који промовише позоришну представу, много више од пуког позива на гледање театарског чина. Комуникација, коју подразумева иманентни друштвени карактер позоришта, почиње много пре почетка представе и сигурно се не завршава када се завеса спусти. Савремени позоришни гледалац доживљава театарски догађај „укупно“, са свим оним што му непосредно претходи, као и са оним што потом следи. Живот у информационом друштву изложио нас је хиперпродукцији и хиперконзумацији слика као реакцију на својеврсну сликовну револуцију. У ово „визуелно време“, где нам главне информације стижу преко очију, да бисмо се снашли у том мору сликовних порука морамо у својој глави да правимо системе упоређивањем слика, значај визуелног и ликовног ефекта који производи плакат, постаје велики. У том смислу је позоришни плакат важан елемент споразумевања публике и театра.
Филмски и позоришни редитељ Боро Драшковић је, као нико пре њега, дефинисао позоришни плакат. За њега је то један део комплексног мозаика позоришног процеса и свој живот наставља ван просторних и временских граница догађаја који најављује и промовише. Плакат је најпре обавештење и мамац, позив на пустоловину, а затим траг, готово једини траг те прохујале светковине каква је позоришна представа.
Као што је позоришна представа у основи колективни чин, тако је и позоришни плакат резултат заједничког промишљања редитеља и дизајнера.
То је прозор у наизглед скривени свет представе, који мора ликовним језиком рећи довољно да привуче пажњу, али гледаоцу представе треба да омогући простор за промишљање и самосталну интерпретацију поруке драмског чина. У овом делу вишеслојности једног позоришног плаката крије се његова додатна уметничка и друштвена вредност. Аутор плаката, осим личног, субјективног доживљаја драмског дела, шаље и одређену поруку као коментар на друштвену стварност у којој живи. Тиме позоришни плакат добија још једну значајну димензију, која омогућава живот плаката потпуно независно од судбине позоришне представе, као визуелну поруку широког значења и утицаја.
Најбољи пример је ликовни покрет који је назван Пољски позоришни плакат. Покрет је настао после Стаљинове смрти 1953. године и трајао је све до 1989. године, као необична, гротескна и сликовита и оригинална појава. Плакати за позоришне представе у Пољској, који су креирали талентовани пољски уметници живописним и фантастичним графичким рукописом, у ствари су били скривени коментари на рачун политичке ситуације у земљи са порукама против репресије и ограничавања личних слобода. То потврђује и позоришни историчар Томаш Кубиковски који тврди да је позоришни плакат држао водеће место у покрету због улоге коју је имало позориште у ери комунизма у пољском друштву, зато што је тада позоришни миље било место где су глумци, редитељи, уметници и публика могли да изразе своје мишљење и став, па и емоције које нису могле да нађу другачији пут за свој израз. Стављајући у позадину информацију која је карактеристика плаката, уметници су метафоричним, тајанственим, духовитим, нестварним и надреалним сликама стимулисали размишљање посматрача и развијали његов критички став. Тако је Пољски позоришни плакат постао иманентни уметнички коментар на друштвене прилике са великим утицајем, који је потпуно надрастао позоришни живот.
Дизајн позоришних плаката је део ширег плана визуелних комуникација које тера позоришне куће да озбиљније и студиозније припремају промовисање позоришних представа. Тако плакати говоре и у име позоришта у којем представе настају, као и у име позоришне уметности уопште.
Време у којем се културни, а самим тим и позоришни плакат, борио за статус уметничког дела, остало је иза нас. Дигитализација и олакшано умножавање слике нису угрозили уметнички аспект позоришног плаката, јер технички аспект не може да угрози идеју и поруку, може само да олакша да се до тога брже дође. Не поставља се више питање може ли плакат да буде уметност, већ питање како да у том нестварном плурализму слика, где се све јако брзо заборавља, може да артикулише глас који ће се чути и доћи до оних којима је намењен.
За Бору Драшковића позоришни плакат је за оног ко је гледао представу „складиште успомена“, а за оног ко није – „врата неодгонетног изазова“.
Нисам наишао на бољу дефиницију скривене магије коју производе позоришни плакати.
*Аутор је признати графички дизајнер