Током последње деценије, мимови су прешли дугачак пут од симпатичних и обично шаљивих слика и анимација које се масовно деле на интернету до моћног оружја у политичком, културном и идеолошком рату који
се све интензивније води у дигиталној сфери.
У хибридним ратовима тзв. четврте генерације, пропаганда има кључну улогу, јер се главно
поприште борбе налази дубоко у свести самих
грађана глобалног села. Више није главни и искључиви циљ оружано покорити непријатеља,
већ путем пропаганде и других метода испољавања меке моћи га убедити у супериорност
вашег начина живота и вашег погледа на свет
и на тај начин угасити у њему било какву искру
отпора десуверенизацији.
Деловањем кроз успостављање и рушење
одређених наратива кроз пласирање мимова
жели се овладати јавним мњењем одабране
државе и народа како би се тај народ придобио за неку идеолошку агенду или политички
пројекат. Као добар пример за овакво перфидно
психолошко деловање може се узети контроверзна медијска кампања „Ви сте свет“ америчке амбасаде у Београду, у склопу које је у серији
видео спотова извршена скандалозна реинтерпретација и ревизија, по мери туђинских интереса, српске историје и многих знаменитих
националних фигура и то на начин да се они на
силу уклопе у савремене политички коректне
калупе и моделе.
Брајан Хенкок, поручник америчке војне обавештајне службе, који је задужен за психолошко
ратовање, назвао је мимове у једном стручном
тексту из 2010. „вирусима свести“ и био међу
првима који је предвидео да ће тзв. миметички ратови, односно борба за наративе, идеје и
социјалну контролу на пољу рата идеја унутар
друштвених мрежа, представљати ратове будућности помоћу којих ће, без испаљеног метка,
читаве државе и сегменти друштва бити изложени потчињавању и доминацији. Сам термин
мим први је употребио чувени биолог Ричард
Докинс у својој књизи „Себични ген“ из 1976.
како би описао културне трансмисије које се
шире кроз друштвено ткиво на сличан начин на
који се гени шире кроз биолошко тело. Мимови
су, према Докинсу, невидљиви, али постојани
и саморазмножавајући ДНК људског друштва.
Они су идеје које се шире кроз људско друштво путем имитације (отуд порекло назива
од грчког mimesis), на сличан начин на који се
у природи вирус шири од човека до човека. У
виртуелном свету интернета, који је настао неколико деценија након Докинсове књиге, назив
мим одомаћио се за одређене типске слике које
се уз различите коментаре од највише неколико реченица шире огромном брзином широм
друштвених мрежа. Те слике су хумористичког типа и најчешће представљају карикирање и изругивање општим местима и излизаним клишеима јавног дискурса. Мимови могу
бити сликовити коментари на мушко-женске
односе, могу бити заједљиве опаске на рачун
менталитета одређеног народа или друштвене групације, а могу бити и сасвим безазлене и
баналне констатације у погледу тога да ли су
мачке супериорније од паса или је обрнуто. Оно
што их чини мимовима јесте инстант препознавање и разумевање које изазивају у широкој
популацији и брзина којом се размножавају и
дисеминирају унутар неке заједнице, била она
локална или глобална. У последњих неколико
година, а нарочито од финиша америчке председничке кампање 2016. и шокантног избора
Доналда Трампа за председника САД, координисана употреба мимова у политичке сврхе, и
то на линији распламсалог сукоба између глобалиста и суверениста, односно либерала и
конзервативаца, постала је доминантан облик
глобалне манифестације овог феномена.
У складу са трансформацијом њихове улоге и
друштвеног значаја, дошло је и до последичне
промене у процесу настанка мимова. Ако су у
почетку били спонтани, органски плод вишка
слободног времена и разигране креативности
анонимних појединаца са мреже, данас би се
могло рећи да је њихова производња и употреба
попримила индустријску природу. Доказано је
да постоје, под окриљем обавештајне заједнице,
читави стратешки институти и think tank-ови
који се баве осмишљавањем и пласирањем мимова који носе одређене политичке поруке. Довољно је присетити се како је НАТО брже боље
послао тим за хибридно ратовање у Црну Гору
за време литија и протеста против отимања
светиња СПЦ како би неутралисао деловање
просрпских мим страница које су својим хумористичким приступом одиграле врло важну
улогу у мобилизацији маса, нарочито млађих
нараштаја, и ослобађању људи од страха, те ширењу победничке енергије која је красила овај
масовни народни покрет.
Исто тако, Комунистичка партија Кине је у
августу 2019. званично оптужила британску
обавештајну службу МИ6 да стоји иза организоване мим кампање подршке протестима који
су се те године радикализовали у Хонг Конгу
против закона којим се омогућавало изручивање у кривичним поступцима грађана овог побуњеног острва кинеским властима. Занимљиво
је да су британски обавештајци за маскоту мимова изабрали Бруса Лија, легендарног кунг фу
мајстора и глумца, пореклом са Хонг Конга, док
је главни слоган кампање био његова животна
филозофија да треба „бити као вода“, чиме се
поручивало демонстрантима да у својој борби
против кинеских полицијских снага буду безоблични, неухватљиви и флексибилни као ова
животворна течност, која свуда пролази и све
пробија.
На сличан начин су мим странице у Црној
Гори користиле Петра II Петровића Његоша,
афирмишући бесмртног владику и аутора
„Горског вјенца“ као готово поп културног суперхероја и симбол борбе за част и традицију,
односно српски идентитет и предачку веру у
усташизованом Монтенегру. Често се аутори
мимова морају користи и шифрованом субверзијом како би заобишли цензуру на мрежама и
„проказане“ личности и симболе, па су тако већ
поменути мимери из Црне Горе сакривали и истовремено ширили „забрањену“ српску тробојку тако што су у сваки мим убацивали Великог
Штрумфа чији распоред боја, сасвим случајно,
одговара српској застави. На сличан начин су
српски мимери принуђени да „шверцују“ генерала Ратка Младића на својим мимовима, а да
надмудре алгоритмове који препознају и аутоматски бришу све што има везе са Младићем, и
то тако што су његово име и презиме буквално
англификовали као Ворху Јангмена.
Да би се направио ефектан и виралан политички мим потребно је, поред смисла за хумор
и иронију, добро владање поп културном иконографијом и митологијом и финесама мрежне
комуникације, али и дубинско познавање локалног менталитета и друштвеног контекста у
коме се мим пласира. Најбољи мимови користе
већ постојеће и свима препознатљиве мустре
(попут стрип слике Бетмена који лупа шамар
свом помоћнику Робину након неке идиотске
реплике), испуњавајући их садржајем и при
може да објасни ситуацију и поентира боље
него стотине страница исписаних политичких
колумни и коментара.
О томе колико брже може да обиђе читаву
планету од било каквог политичког памфлета
или прогласа не треба ни трошити речи. Мим
је попут савременог визуелног афоризма на
стероидима, сликовит приказ онога што многи осећају и примећују, а само ретки имају језичку вештину да артикулишу у проницљив и
духовит, а опет лаконски коментар. Да су данас живи и активни, сасвим је логично претпоставити да би најбољи и најчувенији српски
афористичари из прошлости попут Владе Булатовића Виба, Бране Црнчевића или Душка
Радовића правили мимове баш онако како то
чине анонимни момци и девојке који се крију
иза различитих псеудонима и страница попут
Пује Шотке, Дилера истине, Дневне дозе окупације или Мимистарства оностраних послова.
Њихова домишљатост, луцидност, политичка
писменост и специфичан смисао за хумор учинили су много на разбијању бројних постпетооктобарских митова и издашно финансираних
споља покушаја промене свести српског народа.
Тешко је отети се утиску да у српској мим
сфери доминира десничарска, изразито родољубива идеологија. Већина најпопуларнијих
мим страница напада, са отаџбинских позиција,
владајућу либерашку и политички коректну
идеологију симбиозе постпетооктобарских
политичких елита и наизглед свемоћног, невладиног сектора служећи се опробаном полемичком тактиком „прихвати и појачај“ (agree
and amplify) која се огледа у прихватању стереотипа, предрасуда и напада који долазе с леве
стране политичког спектра, њихово намерно
појачавање, карикирање и довођење до апсурда, чиме се супротној страни одузима моћ
њихових аргумената. Било да се ради о исповедању тврдокорног српског национализма са
покличом „горе застава“, неодустајној одбрани
Српске православне цркве или мачистичкој патријархалној пози, они су проналазили начине да својим коментарима разобличе и исмеју
лицемерје и лажи различитих инсталираних
агената и промотера Новог светског поретка.
Та врста пркосног, аутсајдерског, „сам против
свих“ става који форсирају српски мимери нарочито је привлачан младима, који имају урођену
потребу за рушењем табуа и узводним пливањем, што је од мимера направило практично
митске фигуре савремених панкера и јунака
покрета повратка традиционализму.
Имајући у виду да се утицај телевизије као
медија рапидно смањује, нарочито међу омладином, а да се истовремено константно шири
улога и свеприсутност интернета и друштвених
мрежа, може се основано претпоставити да ће
се будући културни ратови око идентитета и
преовлађујућих друштвених вредности највише водити у сајбер сфери. У тим ратовима, већ
сада можемо то јасно да видимо, српски народ
ће имати своје нове Обилиће, Синђелиће и Танкосиће.