И шта ћемо сад?
Сведоци смо да светски моћници, владари из
сенке, политичари, и сви који се тако осећају, у
последње време често користе реч која је данас
постала глобални начин деловања – ескалација.
Енциклопедије кажу да ескалација означава
повећање обима непријатељства или насиља у
неком сукобу или сличном друштвеном феномену, прецизније, за ситуације када се односи
између нека два субјекта крећу према разини
која може довести до оружаног сукоба.
И још: да се ескалација може користити и у
криминалистици, како би се подробније описале ситуације у којима неки преступник или
злочинац повећава учесталост или бруталност
својих криминалних или злочиначких активности.
За разлику од свих тих умних глава, ескалација, којој ја прибегавам, јесте најпре потреба
или тежња за превенцијом – дакле, супротно
интервенцији – која се у имагинацији до краја
мора хиперболисати, радикализовати у доживљају, емоцији или стању, с крајњом идејом да
освешћивањем до ескалације заправо никад и
не дође.
И баш зато ова мисао неће бити развијана у
том класичном, оружаном смислу. Мене више
занима шта нам следује након најгоре верзије,
најпесимистичнијег краја тог смисла, ако смисла тада уопште и буде.
Замислимо сад ову слику света: након тоталног и коначног нуклеарног сукоба, у којем
нема честитости, људски и природни ресурси
практично не постоје.
Само сува, радиоактивна земља која више
подсећа на песак у пепелу и депоније пластике.
Гурају се у редовима, у километрима, боца Фанте и Спрајта, гомила ситних делова од Пертини
играчака и свакаква ситнурија кинеске јефтине
производње, чекајући стогодишња разлагања.
Океани и мора су отровани за вјек вјекова,
тужно чекајући на потпуно уништење и исушивање услед обиља радиоактивних падавина.
Реке и језера више не жуборе нити отичу,
остали су само неми трагови, пресушени канали и долине, увале и бразде.
Шуме су малтене избрисане у пакету са свим
биљним и животињским врстама, нема више
мирисања нити цвркута, само шкргут комодо
драгона, индонезијских гигантских гмизаваца-стрвинара. Они су једини опстали у неопстанку.
То мало што је преостало од људске расе
крије се од изложености радијације, стиска се
и обитава испод површине земље, у некаквим
импровизованим и антигеометарским полунасељима-фавелама, у некаквој духовној и менталној трауматизованости.
Прехрањују се храном из конзерви, јер само
њихов садржај није контаминиран, а дели се на
сваког члана породице по једна. Више је гладних но ситих, па су туче, за том једном конзервом, уобичајена појава у свакој породици.
Пије се једном дневно, али вода се папрено
наплаћује. Скупља је од злата, скупља и од људског живота.
Ту нема сунца нити облака, нема дечјег трчкарања ни играња змајем, нема пијаце ни библиотеке, ни вести ни интернета, нема загрљаја
ни устрепталих погледа заљубљених.
Само најбазичније преживљавање које није
достојно човека.
Само Немушт и Небог.
Неопстанак.
И шта ћемо сад?
