посебна парадигма српске културне историје

Трзалачки кордофони, на челу с гитаром, данас су и у Републици Србији досегли позиције најзаступљенијих и најпопуларнијих музичких инструмената и постали незаобилазан и важан чинилац свеукупне домаће културне сцене. Дуга и богата историја ових инструмената протеже се на овим просторима практично од праисторије, преко античког и средњовековног периода, до савременог тренутка. Ипак, у складу са нашом геополитичком позицијом, еволуција и дивергенција ових инструмената непрекидно је текла под двојаким утицајима и Истока и Запада. Захваљујући својој јединственој феноменологији можемо констатовати да гитара овог тренутка у Србији, са својим сродним трзалачким жичаним рођацима, на посебно значајан начин историјски, културно и социолошки повезује, прожима и употпуњује комплексну музичку слику Балкана са остатком Европе, али и шире

Пише Урош Дојчиновић*

Данашња позиција гитаре – једног од најстаријих и могло би се рећи првих класичних инструмената који су започели свој озбиљнији развој на домаћем тлу, а истовремено покренули не само ондашњу музичку писменост већ и корене српске класичне инструменталне музике, свакако заслужује оправдану пажњу и место да управо она као тема буде један од првенаца међу насловима овог новог и јединственог српског културног часописа.

Истакли смо да је, у складу са геополитичком позицијом Србије, еволуција и дивергенција наше гитаре текла различитим интензитетом и бивала непрекидно изложена  културним утицајима и Истока и Запада. Када се данас осврнемо на историјски пут, дуг близу 200 година, који је гитара прошла на српском тлу, јасно се може сагледати њено прожимање и повезивање најразличитијих сфера друштвеног живота. Све до почетка XX века у музичком развоју крајева северно од Саве и Дунава (простор данашње Војводине) испољавана је предоминација западноевропских утицаја, док је истовремено музички развој јужне и централне Србије трпео изразиту стагнацију изазвану отоманском окупацијом. Имајући у виду чињеницу да је у првој половини XIX века културном Европом, по речима једног ондашњег критичара, „владала права гитаристичка грозницаׅ“, не чуди што је управо на јужне обале наших великих река 1829. године закорачио Сомборац јеврејског порекла Јосиф Шлезингер (1794-1870). Он је на позив Обреновића дошао у Србију да започне увођење музичке писмености, али и да оснује први домаћи музички ансамбл. Познајући више различитих инструмената, међу којима и гитару, захваљујући Шлезингеру у Србији већ 1830. настају прве вокалне композиције уз пратњу овог инструмента, а његов најстарији син Адолф Шлезингер, који нешто касније прелази у православље и као добар српски поданик узима и ново – српско име Георгије (Ђорђе) Милановић, само десетак година касније саставља и потписује и прво српско инструктивно дело, своју Школу за гитар (1842).   

Међутим, иако ће неких стотинак година касније Србија моћи да се похвали већ одређеним опусом домаће стручне гитаристичке литературе, међу којом ће се наћи и један од првих балканских концерата за гитару и гудачки оркестар, аутора Петра Стајића, ондашња новоформирана академска елита од средине XX века као да потпуно занемарује овај инструмент. Вероватно је онемогућаван нормалан развој српске музичке историје, који је више векова каснио за оним у западним центрима културне Европе, уз авангардна схватања и фаворизовање савременијих тонова и инструмената, једноставно неправедно, неоправдано и посве безразложно потискивао гитару из свог видокруга. Чини се да је намерно заборављано да је она врстан и карактеристичан инструмент у јужноевропској култури, пре свега на Медитерану, па је у том контексту разматрање њене историје, како у Србији тако и на Балкану, као трећем јужнословенском полуострву, требало да буде а приори изазов свим музичким теоретичарима. Од својих прапочетака до данас, гитара је континуирано један од најприсутнијих инструмената који се непрекидно развијао у друштвеном и културном контексту, превазилазећи често и наше ригидне академске кругове. Доступна и изражајна, упоредо је имала солистичку и камерну улогу, била укључена у готово све уметничке жанрове, а посебно експонирана у популарној култури и свакодневном животу. У времену након Другог светског рата, управо се из гитаре и њених нових технолошких варијетета, иновирала савремена масовна култура. Као саставни елемент свакодневице, овај инструмент је попримио улогу подесног оруђа комуникације, изразито персонификованих етнолошких, социолошких, па и психолошких карактеристика, поставши изузетно близак медијум менталитету и сензибилитету појединих друштвених групација. Поменимо само оне бројније делове популације коју сачињавају нпр. најмлађи и омладина, од вајкада у поседу бројних гитаристичких инструмената; затим, до не баш тако давно, популарна и често цитирана радничка класа, а немојмо превидети ни разноврстан и богат репертоар сродних тамбурашких инструмената, вишевековних аутохтоних пратилаца националног фолклора и неодељив атрибут наших руралних средина.

Може ли се онда сагледати било какво целовито или шире културно и музичко исходиште, уколико би се прескочила гитаристика српског простора, а са историјске тачке и трзалачки кордофони било које друге земље југоисточне Европе, која је слично, у континуитету била у спрези са античким и исламским музичким културама (иначе колевкама ових инструмената), а оне пак захваљујући свом дугом временском трајању постале сегмент општег културног и историјског идентитета. Јасно је да без расветљавања и спајања сваког, па и најмањег, оваквог карактеристичног и важног теоретско-практичног музичког сегмента, без обзира на величину простора са којег долази, не може бити речи о било каквом шире заокруженом историјско-културном мозаику. Само је трасирањем свих деоница еволутивног пута, и оних наизглед минорних и профаних врста музичких изражајних средстава, као што су поједини народни трзалачки жичани инструменти, теоријски и емпиријски могуће јасно профилисати комплексну мултикултуролошку слику на глобалном нивоу.

Подсетимо да су прве праколевке већ обликованог и савршенијег репертоара трзалачких жичаних инструмената, из којих ће дивергирати сви будући облици лаута, тамбура и гитара, биле управо старе источне цивилизације на челу са Месопотамијом. Већ око 1900. године пре нове ере на вавилонским културним споменицима налазимо рељефне приказе у глини, који упућују на тадашњу музичку праксу и постојање наведених типова инструмената: јасни овални корпуси, са издвојеним дужим вратовима, изнад којих су разапете жице; извођачи десном руком трзају струне, а прстима леве их притискају како би мењали висину тонова.

За време античког периода музички инструментаријум се са Блиског и Средњег истока проширио медитеранским путевима према Европи, тако да се од седмог века пре нове ере може пратити развој музике у Грчкој, најстаријој земљи југоисточне Европе, на чијим ће се културним темељима засновати музичке праксе других, а пре свега балканских држава. Различити аспекти инструменталне музике којима су се древни Грци бавили, те њихово свеобухватно теоретско-практично елаборирање омиљених им инструмената лире и китаре, дали су основу за даљи развој и експанзију сродних кордофона. Са појавом моћног римског царства на западу и с развојем хришћанства омогућен је потом наставак продора музичке уметности и ових инструмената на север континента, да би се с распадом велике империје и њеном поделом на источну и западну сферу надаље јасно формирали биполарни центри  свеколиких утицаја.

Захваљујући мешању народа које се у средњем веку интензивирало на простору југоисточне Европе, староседелаца и бројних племена пристиглих у миграцијама, нарочито Јужних Словена од шестог столећа, сучељавале су се и укрштале различите културе, што се рефлектовало и на музику. Подсетићемо да је већина учесника у музичкој пракси, без обзира с које стране долазила, већ поседовала одређене аутохтоне жичане инструменте. (Најстарији помен употребе кордофона на српској територији представљају сведочанства грчког писца Страбона (58. г.п.н.е. до 21/25. г.п.н.е.), који помиње антички народ Дарданце, вероватно илирског порекла или сродности, насељене још у III веку п.н.е. у подручју Тимока, Мораве, Белог Дрима и Вардара. Иако су, по Страбону, били крајње дивљи и копали испод ђубришта удубљења у којима су становали, истовремено су неговали своју музику и служили се жичаним инструментима. С друге стране, сличне кордофоне су са собом донели и стари Словени; византијски писац Теопхyлакта Симоката (VII век) у својој хроници описује три човека, родом подунавска Словена, ухваћена на граници Византије, код којих су једини пртљаг представљали њихови жичани музички инструменти.)

 Анализа расположиве грађе из овог раздобља потврђује да се и код трзалачких кордофона, присутних у средњовековној музичкој пракси Србије (првенствено харфе, лире, псалтериони и лауте), јасно оцртавају упливи и Рима и Византије. Разлике које су испољаване у суочавању великих цивилизација оновременог Истока и Запада и које су у југоисточној Европи, око 1300. године, биле нарочито сложене у етничком, политичком и идеолошком погледу, остављале су свој печат и на музичку праксу и музички инструментаријум. Византијско царство, неоспорна сила отелотвореног Истока, настојало је да сачува традиције античког света, ауторитативно диктирајући како религиозне тако и културне аспекте. Иако ортодоксна црква не познаје праксу инструменталног музицирања под својим окриљем, управо нам њени ликовни и књижевни извори откривају широк репертоар трзалачких кордофона, на којима су осим одлика источњачке провенијенције пренетих посредством старогрчких инструмената, присутни и западноевропски утицаји. Како су ови прикази трзалачких кордофона често аналогни народним инструментима, коришћеним на ширем транзитном подручју између Истока и Запада, запажамо да њихове форме, као и поједини елементи откривају обостране утицаје. Код лаута су то елиптичне линије њихових корпуса, дужине и ширине вратова, облици и положаји кључника, изгледи и распореди резонантних отвора, бројеви струна и томе сл. На другој страни, западна инфлуенца на прелазу из XIII у XIV век посебно је испољавана у домену световне музике. Једну групу представника западњака, у чијим су се рукама могли видети и чути музички инструменти, српски простор је упознавао током крсташких ратова. Другу групу, чије је дуготрајно присуство било далеко плодоносније за развој домаће музике, чинили су бројни трговци и дошљаци с Медитерана. Посебно значајни били су они пристигли из италијанских градова, али и сразмерно мањи број Немаца (тзв. Саса), који су захваљујући колонизацији, преко делова Угарске и  Трансилваније, доспели и до Србије. Запад је од почетка заузимао мање ригидан став према световном музицирању и различитим профилима путујућих музичара и забављача, што је истовремено олакшавало развој уметничке музике и трзалачких кордофона, без турбуленција којима су ови били изложени на српском тлу под оријенталним стегама.

На другој страни европског југа пресудну улогу за присуство гитаре одиграла су арапска освајања, започета још у VII веку. Инструмент је с њима прешао трасу чији су краци премостили афричко тло са медитеранским обалама Шпаније и јужне Италије, досезајући чак до Провансе. Дакле, још један пример непосредне спреге Блиског истока и европског Запада, која је свакако била извесна за појаву и опстанак самог инструмента. Међутим, колико год да су Мавари допринели устоличавању трзалачких кордофона блиских данашњој гитари у Европи, толико су је Османлије у Србији зауставиле, када су средином 14. века крочиле на европско тло. Турско присуство на Балкану биће обележено доминацијом једног другог сродног жичаног инструмента – тамбуре.

За све време тог петовековног раздобља под отоманском империјом, само су на појединим деловима српског простора, оним северно од Саве и Дунава, доминирали западни утицаји. Њихов појачан доток омогућавао је и далеко повољнију културну климу, те су се у Војводини, која је била под окриљем аустроугарске монархије, гитара и домаћа гитаристика значајније развијали. С те стране су најчешће и стизали професионални музичари различитог профила; најпре Аустријанци, Немци и Чеси, а касније и других националности. Придруживале су им се и поједине етничке групације, као што су Роми и шпански Јевреји, које су доносиле своју музику и инструменте. Међу њима доста их  је владало управо гитаром, као и поменути Шлезингер, кога с правом можемо држати за првог српског пионира музичке писмености и професионалног музичког усмерења.

Првих деценија пре Првог светског рата интерес за гитару поново оживљава, али за разлику од претходних времена, када је инструмент сматран помодним хиром виших социјалних кругова, овога пута продире у најшире друштвене слојеве; његова, првенствено пратећа, улога условљена је немогућношћу за озбиљнијим стручним школовањем. Бројни самоуки извођачи, на ширем простору Србије, овладавају тек елементарним техничким умећем, у чему им понекад помажу представници музичке миграције и познаваоци инструмента из различитих источних и западних европских земаља. У свом раду најчешће користе неколицину тада доступних дидактичко-инструктивних публикација, познатијих италијанских, немачких, аустријских, чешких или руских аутора и издавача. Трагично је што све то време прва српска темељна и изузетно стручно и превисионално конципирана и написана Милановићева Школа за гитару није одштампана, па остаје потпуна непознаница широј домаћој јавности. 

Ипак, из почетног салонског окружења, гитара је на српску јавну музичку сцену ушла у саставу различитих вокално-инструменталних ансамбала, мандолинских оркестара, па и тамбурашких група, које су пратиле песму и игру. Стасавала је под окриљем певачких, културно-уметничких и радничких друштава, јављајући се најчешће као непревазиђени пратилац вокала. Са порастом броја музичких аматера, у мементу када је уметнички живот и других балканских држава хватао залет, а професионални музичари озбиљног усмерења покушавали да достигну западне узоре, пасионирани љубитељи гитаре почињали су да изграђују властити музички свет. Опробавајући се на педагошком плану, они су истовремено стварали и сопствени опус стручне литературе, сами састављајући инструктивне музикалије и компонујући оригиналне комаде (најзаслужније место међу пионирима класичне гитаре друге половине XX века у Србији, али и на простору претходне Југославије, свакако припада др Јовану Јовичићу, 1926-2013). Велики део њихових првих радова чинили су аранжмани и обраде традиционалних песама, игара и популарних мелодија. Значајно тематско упориште пружао им је фолклор, чије постојање у народу никада није долазило у питање.

Упоредо са деловањем бројних пионира домаће гитаристике, на српском терену се појављују и градитељи трзалачких кордофона. Први познати градитељ жичаних инструмената у Србији био је Италијан Г. Фасола, који је око 1890. године дошао у Београд, прешао у православље и променио своје име у Владо Тоскановић. На простору Војводине то су били углавном мајстори мађарске националности, а током друге половине XX века најзначајнији домаћи градитељи трзалачких кордофона, попут Живојина Пауновића (1931), усавршавали су свој занат на Западу и то првенствено у Западној Немачкој. Уз отварање радионица за израду и поправку жичаних инструмената, оснивају и издавачка предузећа специјализована за музичку литературу, као и продавнице музичких инструмената и пропратног музичког материјала. Током тридесетих и четрдесетих година XX века неколико оваквих предузећа прерасло је у изузетно велике фирме, које су затим постале релевантан чинилац у ланцу музичке трговине унутар и изван балканских граница. Својим вишеструким музичком ангажманом, из којег се издваја издаваштво и дистрибуција музикалија, истакао се Јован Фрајт, чешког порекла (1882-1938), који је у Београд стигао 1903. године. На својим лагерима држали су бројне инструменте, међу којима и више модела тамбура, гитара и других трзалачких кордофона, као и стручну литературу добављану и са Истока и са Запада.

После Другог светског рата, када је уследила трансформација комплетног државног система и реорганизација свих сфера друштвеног живота, започела је и нова етапа у развоју српске музике и егзистенције домаћих трзалачких кордофона. Тек тада су почеле, посебно за гитару, да се отварају нове и праве развојне могућности, које су надаље текле у складу са глобалним напретком инструмента.

Дуг и сложен развојни пут трзалачких жичаних инструмената у српским оквирима,  наравно трасиран и различитим спољашњим упливима, данас је могуће сагледати само захваљујући свеукупној грађи црпеној из различитих извора, пре свега историјских, књижевних, ликовних и музичких, као и архивској документацији. Сталним компаративним анализама овог мноштва сублимираних података и информација најразличитије врсте, обухватају се и релевантни аспекти теоретско-практичне проблематике српских трзалачких кордофона. Дакако, њих треба евалуирати у светлу упоредних збивања у окружењу, како у региону тако и на широј међународној културној сцени. Специфичности диктиране општом историјом рефлектоване на све области живота, па тако и на музику нашег тла, нису мимоишли ни домаћу гитару која је, уз све своје успоне и падове, ипак успевала да прати жичане рођаке у суседству. Током дугог периода свог постојања, сједињавала се са културом најшире популације и бивала саставни елемент њеног свакодневног живота. У одређеним тренуцима гитара је посебно интензивно срастала са менталитетом и сензибилитетом појединих делова српске популације, синтетишући једно феноменолошки издвојено музичко подручје, трајно потврђујући своје високе естетске и социјално-психолошке одлике, као мало који други музички инструмент.

*Аутор је доктор наука, професор, музичар, композитор

Оставите коментар