Национализам је болест којој нема лека, али ипак се може спречити да се даље развија и напослетку проузрокује смрт. Постоје мелеми, планови лечења и лекови да се ублажи бол. Читање Првог човека би такође помогло. Изгледа да је национализам њено стално трагично стање. Наравно, национализам није својствен само Источној Европи. Он глобално узима маха, заједно са ксенофобијом, расизмом и фундаментализмом
Мој пријатељ Роб Риман** позвао ме је да се замислим у улози предавача у „идеалној ‚Школи цивилизације’ младог Ничеа‟. Уистину, нисам чуо за такву школу, а како моје познавање Ничеа тако и дивљење њему поприлично су ограничени. Могу се присетити многих његових идеја и радо признајем да је немало њих истински бриљантно, али не успевам да сагледам јединство и дубину његове мисли. Често се слажем с онима који Ничеа омаловажавају, укључујући и оне који га оптужују да је претходник нацизма. Наравно, читао сам одбране филозофије Фридриха Ничеа пуне дивљења, од којих је, за мене, најлуциднија она коју је 1951. године објавио мој дугогодишњи литерарни и хуманистички херој Албер Ками у Побуњеном човеку: Есеј о појединцу у револту. Ипак и даље највећим делом остајем неуверен. Стога и одбацујем Робову (а претпостављам и Фридрихову) понуду за место предавача, чак и ако ова позиција води ка редовној професури и укључује катедру којој је завештан велики новац.
Из ког разлога ово непотребно подробно одбијање Робове софистициране и великодушне понуде? Подозревам да оптуживањем Ничеа несвесно покушавам да прикријем чињеницу да се дивим готово свим осталим великим именима која Роб евоцира у свом пратећем есеју „Зауставите глупост: Белешке о нужном пројекту уметности и либералног образовања Института Нексус‟ и у својим другим есејима и интервјуима. Како је непријатно бити неоригиналан! И на моју жалост, ја се у потпуности слажем са Робом по другим питањима. С пажњом пратим рад Робовог Института Нексус од његовог зачетка и његове идеје и циљеви су и моји властити – дијагноза да је наша цивилизација залутала са свог пута и како не чини никакав напор да тај пут пронађе, апел да се не предаје превлађујућем ставу како нема трансцендентних етичких и естетичких вредности, нагласак на важности идеја, тврдња о опасностима везаним за опадање хуманистичке традиције, вера у моћ уметности, позив да се много више ресурса и времена посвети подучавању младих историји, књижевности, филозофији, визуелним уметностима и класичној музици.
Нексус конференције којима сам присуствовао, саме су биле изванредно задовољавајући курсеви о суштини цивилизације. Стога ћу радо подучавати у „Школи цивилизације Роба Римана‟ коју ће он, надам се, основати у не тако далекој будућности.
*
Сада када сам се нешто мало дрско поставио на место предавача у Робовој школи, чије стварање тако нестрпљиво ишчекујем, морам да одговорим на два питања која је Роб поставио. Прво је у вези са књигом или другим уметничким делом за које бих инсистирао да га моји студенти прочитају, виде или послушају, као и које бих аргументе користио како бих подржао свој захтев. Друго се тиче тога којим бих вредностима, квалитетима и вештинама подучавао своје студенте користећи као путоказ сопствени живот и лична искуства у својству путоказа.
Мој лични канон велике литературе, уметности и музике је прилично конвенционалан. И у самом врху – мом канону унутар канона, да тако кажем – не правим необичне изборе. То би били Хомер, Данте и Шекспир, Сервантесов Дон Кихот, Толстојева Ана Карењина и „Браћа К.‟ Достојевског – како студенти на елитним америчким универзитетима (с правом оклеветани због свог презира према високој култури) називају магнум опус Достојевског. Из XX века бих, опет сасвим предвидиво, издвојио Пруста, Мана и Кафку, Фокнера, Борхеса итд.
Међутим, постоји књига која се не сматра за chef d‘oeuvre претходног века, а ја верујем да би требало. То је аутобиографски роман Албера Камија Први човек, који је гозба за све љубитеље Камијевог луцидног и поетичног писања. Несентименталан, прецизно посматран али страстан и интензиван, приказ његовог детињства у Алжиру, као и физичког и интелектуалног раста, суочава нас са понижењима и тријумфима детињства у поносном сиромаштву. Добро познате теме из других Камијевих дела – величанствена предаја сунцу и мору, јединство са неодољиво лепом али ипак претећом природом, љубав до обожавања према његовој полуглувој неписменој мајци –поново се појављују, али испричане с потпуном оригиналношћу.
С обзиром на то да је Први човек остао недовршен – Ками је погинуо у аутомобилској несрећи 1960. године, а руком исписана прва верзија романа пронађена је у његовој актенташни – пружила би ми се прилика да својим студентима дам један изазован задатак. Нека они не само коментаришу оно речено у књизи, већ и нека допишу странице за које мисле да би их Ками могао додати. Такође бих тражио да детаљније расправљају о Камијевим белешкама, које је додао уредник на крају романа, а у којима је Ками развијао своје идеје и теме.
Први човек је Камијев уметнички најчистији роман, то јест, од свих његових дела он садржи најмање дискурзивних и филозофских елемената. Па ипак, политика и историја прожимају ово дело. С обзиром на то да сам провео велики део живота пишући о национализму и националистичким сукобима, замолио бих своје студенте да посвете посебну пажњу Камијевом приказу тензија и окршаја између муслимана и Француза у Алжиру. Они показују највиши уметнички и морални интегритет и веома су дубоки управо стога што Ками нуди увид, али не бива увучен у предлагање решења. Прожети су скромном, али страственом недискриминишућом љубављу према муслиманима и Французима, чак и према њиховим злим делима. Али, како љубав може бити права реч за Камијев став према убиствима, терористичким бомбашким нападима, мучењима, кастрацијама, силовањима и линчовањима? Уосталом, он је очигледно њима потпуно револтиран. Бирам управо ову реч зато што Ками заузима став не само изнад уобичајене моралне осуде лоших дела већ, такође, изнад предвидиве вољности хуманистичких интелектуалаца да покажу разумевање суочавајући се са свим облицима понашања. Први човек с љубављу грли и добро и зло, а ипак успева да чврсто остане на страни добра.
Сматрам овај роман великим уметничким делом. Он се такође уклапа у моју „теорију‟ да не може да постоји само једна тачна теорија националистичких сукоба, или можда да су све дате теорије – знам, или да будем потпуно искрен, некада сам знао већину њих – делимично тачне. Отуда не може постојати трајно и стабилно решење националистичких сукоба. Ипак, то не значи да се у вези са њима ништа не може учинити, нити Ками то каже или наговештава.
Национализам је болест којој нема лека, али ипак се може спречити да се даље развија и напослетку проузрокује смрт. Постоје мелеми, планови лечења и лекови да се ублажи бол. Читање Првог човека би такође помогло.
*
Мој одговор на друго Робово питање (оно о врлинама, квалитетима и вештинама којима бих учио своје студенте) био би – праштање. Верујем да је ово најважнија и најређа од свих великих врлина. Она је, пак, и лично својство које се може стећи, а како би се примењивала потребна је знатна вештина. Много се штете може нанети лаким праштањем онима који нису вољни или спремни да им се опрости – на пример, могу се осетити пре охрабренима да понове оно што су учинили неголи опроштеним. Имам ли унутрашње квалитете потребне да својим студентима или било коме другом улијем дух праштања? Са жаљењем кажем да је одговор не, немам. Иако нисам осветољубив, само сам делимично досегао свој животни циљ да ми срце буде без горчине и упркос свим мојим напорима не заборављам увреде тако лако. Ипак, могао бих усмерити своје студенте на пут разумевања праштања, као и подстаћи их да истраже његова бројна лица и сложености које су укључене у његово практиковање.
Не могу се сетити боље полазне тачке него што је то „Корнеј Васиљев‟, величанствена Толстојева кратка приповетка инспирисана руском народном причом. Морална порука је до те мере недвосмислена да би приповетка била дидактичка да није написана мајсторским реализмом уз запањујући психолошки увид. Главни лик Корнеј је самопоуздан, успешан трговац у педесетим, помало са вишком килограма, али мишићав и јак. Он је надмен, преокупиран материјалним стварима, подозрив и љубоморан, пије преко мере и брутално злоставља своју жену. Марфа је много млађа од свог мужа, такође згодна и енергична. Она, пак, има осорну нарав. У застрашујућој сцени породичног насиља изазваног пијанством, описаној са много наизглед небитних али у великој мери откривајућих детаља, она говори Корнеју да га презире, признаје своје неверство и открива да је Агафја, двогодишња девојчица коју он сматра својом ћерком, заправо дете њеног љубавника. Она тежи томе да понизи и повреди Корнеја, који је већ луд од беса.
Након што је измлатио жену и Агафји сломио руку на два места – она ће остати саката – Корнеј напушта свој дом. Тако почиње његово пропадање и трајаће готово две деценије. Он мења или губи послове, при чему је наредни увек гори од претходног, а за човека навикнутог на богатство и моћ, и више понижавајући. Периоди његовог непрестаног опијања постају све дужи. У својим седамдесетим годинама, он је усамљени просјак без дома, одевен у рите. Све ово време Корнеј и Марфа не знају ништа једно о другом. Људи у селу претпостављају да је Корнеј умро. Ипак, живећи потпуно раздвојено, Корнеј и Марфа одређују живот једно другом. Корнеј је уништавао себе управо због сопственог изједајућег беса према Марфи, коју криви за своје неприлике. Кроз своју мржњу према Корнеју, Марфа је изгубила пређашњу виталност и предала се огорчености и мизантропији. Не воле је они са којима живи, укључујући и сина кога има са Корнејем (који понекад сумња да је дечак његов).
И Корнеј и Марфа су одговорни за породичну трагедију. Ако је он био ужасан муж, ни она није била добра жена. Међутим, ћерка Агафја је потпуно невина жртва. Човек за кога верује да јој је отац, повредио ју је док је била мало дете. Ипак она му је сасвим опростила и готово скроз заборавила трагичан догађај. Срећно је удата, спремна да помогне непознатом човеку, дарежљив домаћин. Весела је, енергична и вредна.
Осећајући да се смрт приближава, Корнеј се враћа у село. Оставши једино са самосажаљењем и мржњом, он жуди за осветом, верујући да му је Марфа уништила живот. Ипак нема никакав план и физички је врло слаб. Можда само жели да дâ одушка бесу према својој жени. Прво среће љубазну и озарену Агафју која га не препознаје, али га из милосрђа позива у своју кућу. Он тамо сазнаје да је она опростила човеку за кога и даље сматра да јој је био отац. У том тренутку Корнеј, очију испуњених сузама, доживљава дубоку промену. Наредног јутра одлази својој жени, али уместо да је казни тражи од ње опроштај. Марфа се прави да га не препознаје и тера га као обичног напорног просјака. Ово је болан ударац, али Корнеј се ипак искупио и прожима га понизно, уздижуће, благо и болно осећање измирења са свим људима. Сада се може припремити да умре са осећањем дубоког унутрашњег мира.
Марфа остаје узнемирена оним што је учинила или, боље речено, оним што није. Након неспокојне ноћи, жури у Агафјину кућу надајући се да ће затећи Корнеја живог. Мештани су чули да се, након свих ових година, некада моћни Корнеј вратио као просјак и умро у кући своје ћерке. Окупили су се унутар и изван куће. Када виде Марфу како се приближава, праве јој места и она улази у кућу и прилази кревету на којем је положено Корнејево тело. Сада је Марфина једина нада да ће на његовом лицу моћи да разазна да јој је опростио.
Кроз читаву своју кратку приповетку Толстој користи минималистички, реалистичан стил и строго избегава било какав наговештај властитих мишљења и вредности. Међутим, у последњој реченици приповетке, описујући лице преминулог Корнеја као старо и строго, он изненада и са великом силином каже како је оно веома лепо.
Толстојева приповетка је тако потпуно уметничко истраживање праштања да као дух стално прати читаоца. Заиста, постоји ли било шта што би се могло додати? Мој врло мали допринос би био да истакнем не ретку људску неспособност да се прихвати опроштај. Притом не мислим на кајање које истински племените душе често настављају да осећају чак и након што им они о које су се огрешили дају искрен опроштај.
У неколико деценија мог писања о историји и политици Источне Европе, Совјетског Савеза и нарочито моје земље Југославије, сусрео сам се са многим противницима комунистичке једнопартијске власти. (Кажем „моја земља‟ иако се Југославија распала деведесетих година, зато што и даље о себи мислим као о Југословену и то јавно кажем када год сам у прилици.) Већина ових противника комунизма је имала националистичке политичке програме, а неки су такође заговарали и верску нетолерантност. Они који су имали хуманистичке идеале и превасходно желели да бране људска права били су мала мањина. Али, само они заслужују да се називају „демократским дисидентима‟.
Ови прави дисиденти били су шампиони праштања. Њима чак није био потребан ни велики напор да не мрзе вође режима које су тако страствено критиковали, нити политичку полицију која их је хапсила и понекад мучила, нити новинаре који су их клеветали из медија које је контролисала држава. А када су комунистичке владе једном пале са власти, писали су о својим искуствима без огорчености или жеље за осветом и борили су се против кривичног гоњења и суђења својим бивишим тлачитељима.
Међутим, често им није било опроштено то што су били дисиденти. Главни напади, бруталнији од оних под једнопартијским владама, дошао је од колега интелектуалаца, од којих је велика већина била послушна или је сарађивала са комунистичким режимима. Разлози за ову дубоку неправду су били бројни, али је главни био национализам. Истински дисиденти су му се противили, али је био широко распрострањен међу интелектуалцима. Тако су они доживљавали дисиденте као непатриотски настројене, уистину као непријатеље. Моћни психолошки разлози су такође одиграли своју улогу. На пример, завист. Својом борбом и жртвама, као и својим лаким праштањем, дисиденти су стекли велики морални престиж и ауторитет. Толико других интелектуалаца је осетило да би заувек остали мање важни и цењени уколико дисиденти не би били морално уништени. И прислонили су своја отровна пера на хартију.
Говорим о стварима којима сам био непосредни сведок, а чак их и искусио. Док Толстојева приповетка надахњује, мој исказ је обесхрабрујући. Замислите да је Корнеј Васиљев, схвативши колико је Агафја истински добра и видевши да му је у потпуности опростила, постао бесан и изнова је повредио.
Упркос знатном времену трајања, комунистичкa владавина испада да је била само једна епизода у историји Источне Европе у поређењу са хроничном болешћу нетолерантног, агресивног национализма. Изгледа да је национализам њено стално трагично стање. Наравно, национализам није својствен само Источној Европи. Он глобално узима маха, заједно са ксенофобијом, расизмом и фундаментализмом. Али, Источна Европа, а нарочито земље бивше Југославије јесу оно што проучавам. У Хрватској, Босни и Србији, мржње, како оне од давнина тако и оне из 90-их година, и даље су врло живе. Иако су последњи оружани сукоби престали 1995. године, рат се наставио у домену политике, културе (нарочито у књигама из историје), као и медија. На овај начин преносимо своју мржњу на младе људе. Наше судбине сличне су онима које су имали Корнеј и Марфа – живећи одвојено, ми индиректно али пресудно утичемо на животе једни других. Општа култура мржње и злопамћења прожима наша друштва. Ми изнова и изнова бијемо битке из давне прошлости. У Србији, на пример, борба у Другом светском рату између ројалистички и националистички настројених четника и партизана под вођством Тита и Комунистичке партије, живља је него икада, у великој мери услед наших непријатељских ставова према суседима. У Хрватској, пак, постоји спора, али непоколебљива рехабилитација главних лидера фашистичке Хрватске у Другом светском рату који су масовно убијали српске, јеврејске и ромске цивиле на својој територији. Најтрагичније, ми смо имали сопствене Агафје, али нико није желео ни да их слуша, а камоли следи њихов пример. Шта је онда решење? Не знам, али сам уверен да његова главна компонента мора бити праштање.
*Аутор је доктор социолошких наука и есејист
**Роб Риман (Rob Riemen) је угледни холандски интелектуалац и оснивач и директор Института Нексус који кроз међународне конференције и издаваштво негује традиције европског хуманизма и труди се да споји расправу о класичним темама филозофије и културе са тражењем одговора на питања савременог света (vidi www.nexus-instituut.com; 26. septembar 2018).