Можда никад филозофија није била потребнија човеку него данас кад банална климатска промена свакодневно подсећа на вечност, а живот око нас не показује знаке запитаности за судбину другог.
(Радоман Кањевац)
Пише Дарко Танасковић*
На питање које се у последње време најчешће поставља, а односи се на предвиђање света и времена који следе после пандемије изазване вирусом ковид-19, луцидни француски писац Мишел Уелбек одговорио је на свој уједно једноставан и мудар начин. Рекао је да се, по његовом мишљењу, после принудне изолације, нећемо пробудити у неком новом свету, већ да ће он бити исти, само мало гори. „Имамо утопије које заслужујемо. Па, идемо даље”, гласио је његов лаконски, резигнирани, али унеколико и охрабрујући закључак. Nihil sub sole novum, учи нас Vulgata, односно „Књига проповедникова”. Вреди се, у ове дане, подсетити тих опомињућих старозаветних поука о људској таштини и човековој ништавности: „Таштина над таштинама, вели проповједник, таштина над таштинама, све је таштина. Кака је корист човјеку од свега труда његова, којим се труди под сунцем? Нараштај један одлази, а други долази, а земља стоји у вијек. Сунце излази и залази, а опет хити на мјесто своје одакле излази. Вјетар иде на југ и обрће се на сјевер: иде једнако обрћући се, и у обртању свом враћа се. Све ријеке теку у море, и море се не препуња; одакле теку ријеке, онамо се враћају да опет теку. Све је мучно, да човјек не може исказати; око се не може нагледати, нити се ухо може наслушати. Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем.” „Па, идемо даље…”, што рече Уелбек.