(део из рукописа Књижевност и политика Добрице Ћосића)
Шестокњижје Лична историја једног доба 1951-2009 (ЛИЈД) садржи записе аутопоетичког значења, ставове о односу књижевног стваралаштва и јавног политичког живота, кризе и сумње у сопствени стваралачки чин. Ови записи су сведочанство о томе како велики историјско-политички догађаји мењају друштво и слику о друштву али и стваралачку имагинацију – теме и значења као и књижевну форму
Две страсти у Ћосићу. Списатељски таленат је рано дошао у „сукоб“ са политичким послом Добриће Ћосића. Упоредо са партизанском обновом земље, Ћосић пише Далеко је сунце (1951). Убрзо открива да је у његовом бићу тесно за обе активности. „Не могу две страсти да живе у мени. Политика и књижевност можда јесу сестре, али сестре које се не трпе, које не могу да живе у истој постељи и истој кући,“ (мај 1953)**. Већ те године он тачно именује своје интелектуалне оријентације, односно своја животна интересовања која ће остати непромењена до краја живота.
Револуционарни занос о изградњи новог друштва надвладао је књижевну страст у деценији социјалистичке СФРЈ. Ћосићу је важнија судбина народа од књижевног стваралаштва. У току 1953. године организовани су „избори“ за органе власти, у Москви умире Стаљин. Поводом првог догађаја, млади писац са објављеном првом књигом одлази на Копаоник и Жупу и петнаест дана агитује за кандидате власти. Политика је део његовог постојања. А књижевност? „Напустио сам роман. За ово време завршио бих ’Наследника’ (Корени – ЗА).“
Поводом Стаљинове смрти записује исти став: судбина народа је важнија од романа а бранити његову судбину може само онај ко је у политици активан. „Како је могуће у овим данима бавити се књижевношћу, мислити на романе? Ја не успевам. Нисам толико талентован да би ми литература била важнија од судбине сопственог народа и револуције. Чак ми није ни жао што ће ови догађаји, можда и рат, прекинути моје књижевно стварање.“ (20.10.1953)
Политичка страст ће бити јача од књижевне и у наредној деценији. Стварни живот људи, народа, опстанак државе биће важнији од уметничке фикције. Писац не може да ствара а да не гледа стварни живот људи који има првенство у активностима уметника. Живот је, пише Ћосић, значајнији од књига: „Како да зажмурим, како да оглувим, како да не мислим ово своје упропашћено доба? Ја не могу као Флобер да сматрам живот средством и материјалом за уметност. За мене је још увек људски живот значајнији од књига; или свакако књиге нису значајније од људи и њихових судбина. Ја сам писац због живота и за људе, а не због књига и за себе.“ (15.6.1966)
Убрзо се овакав став о животу и роману мења. Ћосић се све више окреће другој страсти – књижевности. Зашто? Заокрет се не може разумети ако се промена не доведе у везу са политичким догађајима у том времену. Писац је већ ушао у један блажи сукоб са комунистичком партијом и Титом, који је започет прогоном Ђиласа а настављен због смене Ранковића. А после 1968. године и критике националне политике српских комуниста због Косова, књижевност је постала право прибежиште. „Очајан сам што ову свеску упорно пуним тзв. друштвеним и политичким проблемима, а мало оним што је моја, ваљда, стварна и вокација и мука: књижевност. Ништа лепо, књижевно и интелектуално не стижем последњих година да запишем. Ако некад неко буде читао ову свеску, биће згрожен мојим опустошеним животом, мојом немоћи да живим и мислим као писац.“ (9.7.1967)
Свестан је да у јавној политици под влашћу једине политичке партије више нема места за њега и његове идеје. Али партија није могла да забрани његов списатељски таленат. Окреће се писању романа. „Морам да спасавам писца у себи. Дужан сам да што пре учиним све да будем само писац.“ (7.7.1968)
Оно што је 1953 године била брига за судбину народа, за живот људи и што је било значајније од писања романа, 1968. године се сагледава као стварност бирократије, власти, бољшевичке идеологије коју треба напустити. „Дозволио сам да ме победи стварност. Победила ме глупост, мржња и моћ бирократије и властодржаца. Како ћу да се ишчупам из овог безизлаза и напишем ’Рат’ (Време смрти – ЗА)?“ (14.8.1968)
Године 1971. посвећује се писању романа Време смрти, роману о Првом светском рату, који ће га „удаљити од комунистичко-бољшевичке идеологије, поготову титоистичке промене“. Десет година пише овај четворотомни роман. Да ли је потпуно окренуо леђа оној својој првој страсти – политици? Није јавно активан али пише о политичким догађајима и личностима у својој ЛИЈД, разговара са пријатељима и говори на стручним скуповима. А када је комунистичка власт Републике Србије уклонила 1975. године осам професора са Филозофског факултета због њихове критичке мисли, Ћосић јавно стаје у њихову одбрану. „Мучим се између пријатељске оданости професорима Филозофског факултета и дужности да, пре свега, служим свом књижевном делу. Вечита дилема свих писаца у ’бурним временима’.“ Бурна времена ће тек уследити и видеће се колико политичка страст пребива у личности и делу Добрице Ћосића.
Већ у јесени живота, а у систему петооктобарске демократије, он се осврће на своју двоструку улогу у јавном простору Србије и Југославије. То што се бавио политиком, државом, идеологијом, практично и публицистички, био је налог више силе или, по његовим речима, „био сам приморан Историјом“. Можда је тај налог допринео да је по саморазумевању за савременике био значајнији „као борац за истину и као пророк пропасти титоизма и српске трагедије, но зато што сам писао добре и занимљиве романе“ (јануар 2004). А када је 2006. и 2007. године записао да су „романи мој животни биланс“ и да је потрошио себе јер је целог себе уложио у своје романе, то је могло да значи одбацивање оне прве страсти. Али и несвесно превиђање чињенице да је и политика део животног биланса Добрице Ћосића.
У једном разговору за „Политику“, Добрица Ћосић је потврдио, после свих искустава, спој политичког ангажмана и књижевног стваралаштва у 80. години свог живота: „Од када сам постао писац, политика и књижевност су се у мени често сударале, више у времену но у значају. Судбина народа на чијем језику мислим и пишем, народа који је живео и живи патећи у беди, на слободи и неправдама, није ме знатно мање обузимала од напора да напишем добар роман. Ја јесам много снаге и времена утрошио у јавним пословима. Свој романсијерски програм нисам у целости остварио…“ („Политика“, Рушиће нас време и потомци, 2.10.2005).
Ћосић је писац романа, али и некњижевних текстова. Када Ћосић записује „бавио сам се српском судбином на овој земљи“, остаје недоумица како себе одређује као писца. „Ја сам писац који је себи поставио циљ да тумачи људску судбину“ (13.1.2001). Да ли мисли само на књижевност или и на друге текстове некњижевних жанрова?
У писму словачком социологу Споменки Хрибар (1986) он пише: „Мене писца муче егзистенцијалне ограничености и неизвесности човека у нашем друштву и на нашем тлу; муче ме неправде, неслободе, неморал, лаж, властољубље…“ Дакле, појам писца је проширен и на социјално-политичке и националне теме.
Ћосићеви романи значенским слојевима обликују историју нације, политику, идеологију. О бољшевизму пише у Грешнику, Отпаднику, Вернику. „О страдањима Југославије написао сам Време смрти, у одбрану Југославије две публицистичке књиге“ (27.6.1991). Појава група униформисаних четника у време разбијања Југославије изазива питање: да ли се Србија „за коју сам веровао да је коначно поражена у Деобама, обнавља са четницима у демократији 1991. године“? (3.7.1991)
Своју животну и књижевну повезаност са политиком потврђује разумевањем својих романа. „Друга књига Време власти је моралистички и идеолошки роман о титоизму (јул 1998). Другим речима, ово је политички роман или роман који обликује тему политике.
Ћосић тврди да све што је написао може да се схвати као отпор према реалности (3.2.2002). Није ли ово потврда широког значења појма писца. Исказ „све што сам написао“ обухвата књижевна и некњижевна дела. Он изједначава књижевне и политичке текстове у сазнајном смислу. „Књиговодство српске нације исписано је и у мојим романима и књигама. Ја сам писац за стручњаке и историчаре ХХI и ХХII века, уколико нека атомска катаклизма не разнесе Европу…“ (август 2002). А поводом позива Хашког трибунала да сведочи у процесу против Милошевића одговора: „И моје оптужбе и моја одбрана су у мојим књигама.“ (30.10.2002) Којим књигама? Романима или политичким текстовима различитог жанра?
Карактеристично је политичко и књижевно преплитање у практичном политичком послу Добрице Ћосића. У време када је био на функцији председника државе често се позива на своје књижевне јунаке. „У средишту историјских збивања и као протагонист нове националне политике, преживљавам трагизам својих књижевних јунака. У осећању моћи, права и одговорности да учествујем у одлучивању о судбини народа, ја, писац, сада се поистовећујем са својим књижевним јунацима из Времена смрти и Времена зла, протагоностима историјских збивања.“ (24.4.1993) Нема бољег доказа о могућностима мешања реалног и фикционог у политичкој делатности.
Књижевност као сазнање стварности. Књижевност за Ћосића има пре свега сазнајну функцију. Она обликује трагично у човеку, осветљава зло у друштву и свету. За такву улогу књижевности писац се не спрема естетички већ сазнајно-истраживачки. За писање Времена смрти Ћосић је морао темељно да проучи грађу романа. „Читаву зиму и пролеће провео сам у проучавању историјске грађе (за четврту књигу Времена смрти – ЗА) – докумената, архива, студија, мемоара, дипломатских депеша итд.“ (1976)
Трагично се схвата на два начина. Први, општи план подразумева велику књижевност која не постоји без трагедије као суштине људске судбине (1972). Припремајући се за приступну беседу у САНУ записује да ће основна идеја бити да је „књижевни израз који одговара нашој епохи – трагедија и документ“ (1977). Од овог општег плана Ћосић прелази на национално у трагичном поимању света и човека. Његова књижевна намера била је да искаже људску судбину српског народа у ХХ веку. „Да ли су моји романи адекватан израз мог дара и напора да разумем и искажем људску судбину свог народа у ХХ веку, његово трагично биће?“ (јануар 1975).
Када је почео ратни распад Југославије, Ћосић је оптуживан од групе српских Југословена да је и он одговоран за такав крај државе. И сам се питао колики је његов удео у оружаном разбијању СФРЈ. У чему би била његова одговорност ако није имао ниједну државну и политичку функцију? У књигама? У којим књигама? Романима! „Јесам ли и ја одговоран за народно страдање, за овај ужасан рат, зато што сам својим књигама будио слободарску и демократску самосвест и достојанство Срба? Ако за то постоји и моја књижевничка одговорност, ја ту одговорност прихватам. Ако та одговорност заслужује моралну осуду, онда људски живот нема никаквог смисла“ (децембар 1991). Да ли се у оваквом одговору мешају књижевник и књижевност? Ћосић није писао само романе већ и политичке текстове. Дакле, књижевник пише и некњижевне текстове али поента је у основној вокацији: књижевник. У чему би се огледала његова одговорност? Није позивао на рат. Писао је у корист демократије и националне равноправности у Југославији.
Схватање књижевности као облика сазнања човека и друштва биће константа Ћосићеве поетике. Верује да књижевност у највећој мери може да помогне човеку да сазна самога себе. „Мој књижевни циљ је трагање за коренима и мотивима зла у човеку, посебно у човеку мога тла и језика… Злом и добром нашег света још увек се најсвестраније бави књижевност. Пре више хиљада година пут човековог самосазнања означила је књижевност у најширем смислу речи“ (август 1983). Међутим, књижевност нема само сазнајни значај, она је и глас побуне против стварности, она одбија друштвене налоге и манипулације.
Неку годину касније Ћосић констатује немоћ књижевности да промени човека и поред тога што је „најсвестранија и најтачнија историја људи“. Откуда ова немоћ? Није због књижевности већ због нових друштвених услова. „Техника, урбана средина, развија сигурно нова испољавања људске природе“ (септембар 1998).
После вишедеценијског списатељског и политичког искуства, Ћосић, по самоперцепцији, своју књижевност види као сазнавање српске трагичне судбине у ХХ веку. Он не одустаје од тврдње да је његов списатељски опус осветљавање и сазнање српског ХХ века. Када то тврди, он понекад мисли само на књижевност а понекад и на друге књиге. „У 16 томова мојих романа транспонован је читав ХХ век трагичне људске судбине на српској земљи. Мој живот у том сазнавању људске судбине није био безуспешан… А писао сам под полицијском контролом, непрекидне идеолошке нападе у штампи и негативну књижевну критику… данас се унижава, руши, бојкотује моје дело и дисиденство… да нема мојих књига, српска трагедија у ХХ веку не би била књижевно и идејно засведочена. А спокојан сам јер сам рушио Титов мит“ (новембар 2006).
Књижевност може да буде и критика неких друштвених појава. Већ је напоменуто да роман Време власти Ћосић разумева као критику титоизма. У једном интервјуу он се брани од оптужби за национализам управо тврдњом да су његова дела критика национализма. На питање новинара НИН-а (5.2.2009) да ли је тачно да је националиста, Ћосић одговора: „У титоистичком идеолошком кодексу најсатанскија је категорија ’српски националиста’. Иако сам објавио седамнаест књига, још никоме није успело да у њима пронађе само једну националистичку реченицу и реч мржње против другог народа… Да сам националиста, клеветају ме само југословенски националисти и шовинисти, јер сам, поред осталог, у савременој југословенској књижевности највише текста написао против национализма, као идеологије етничког егоизма, некритичне друштвене свести, колективне мржње, анахроног националног романтизма.“ Дакле, очигледно је да и своје романе схвата као израз критике национализма, као неки облик јавне борбе за и против. А такву критику је писао у својим публицистичким текстовима. Ћосићево наглашавање сазнајне функције књижевности није усамљено. Српска књижевност, усмена и писана, била је облик друштвене и политичке свести колико и естетска форма (Деретић, 1996).
Положај књижевности у друштву. Ћосић не идеализује значај књижевности у друштву. Увиђа да она не следи увек унутрашње стваралачке путеве већ се аутори и њихова дела прилагођавају друштвеним модама. С друге стране, одређене групације и установе у друштву подстичу псеудовредности у књижевности. Тако он 1983. записује да је „величину дела заменила популарност аутора; стваралачку снагу – вештина и домишљатост; дубину мисли – формална иновација и тематска морбидност“. Овај исказ није локализован. Не зна се да ли се односи на српску књижевност или на књижевност у другим културама. А када је реч о писцима онда је одређенији: „У свету данас нема великих писаца.“
Аутентична књижевност се супротставља друштвеним замкама – новцу, моћи и масовном укусу. Она одбија да се подвласти властима, новцу и масовној рецепцији. Таква књижевност неће остати у времену. „Књижевност која рачуна на успех код већине ризикује да изгуби најдрагоценије вернике: осамљенике“ (август 1983).
После петооктобарске промене, Ћосић све више пише о кризи књиге, о продору телевизијске слике и речи које потискују читалачке потребе. „Криза књиге је у ствари пропадање и смрт класичне књиге. Нешто се суштински променило у бићу света који је настао пропашћу Совјетског Савеза. Улогу романа преузима телевизија“ (децембар 2002). Ћосић је неповерљив према компјутерској цивилизацији. Она читаво наслеђе Гутембергове епохе маргинализује. У њеним оквирима класична књижевност се потискује. Надолазе генерације нечитача. Телевизија, немаштина, опште очајништво – убили су књигу.
У тој офанзиви телевизије страдају и Ћосићеви романи. Пита се шта се догодило са јунацима његових романа? Да ли су ти романи сачували вредност? „Мртав је свет мојих романа, од мојих романа остала је само хартија. Ја сам сада приморан да живим са гледаоцима телевизије и са гомилом дрекаваца који ме мрзе само зато што ми глупачки завиде верујући да сам славан, богат, моћан?“ (2002)
Какав је однос технологизације друштва и потреба читања? Ћосић верује да ово друго губи културну утакмицу. Нове технологије су промениле навику читања и потиснуле класичне критеријуме вредновања књижевног дела. „Читалац ће бити једна од најређих социјалних појава. Особењак. Биће, просто, зверка… Читање ће бити најређе занимање, порок, анахрона страст“ (август 2001). С друге стране, „модерно“ је изједначено са вредношћу. Телевизија је измислила рекламу о „бестселерима“. На појаву новог друштвеног и технолошког окружења књижевности, Ћосић одговора да даровито надживљава модерно и да се не памте „рекламирани бестселери“, већ добре књиге (2004). Уосталом, ново време је, како је приметио, без великих писаца и великих романа.
Нема знакова оптимизма за књигу. Нада је да ће увек бити усамљеника који држе књигу подаље од нових средстава комуникације. Па ипак, вредност књиге је непролазна. Ћосић записује да му умрле пријатеље замењују романи, упркос интернет технологији. „Наступило је доба слике и интернета – кратки, љубавни, криминални бестселери. Нико нема данас интерес да чита Балзака, Толстоја, Томаса Мана… И све ће мање имати времена. Ова цивилизација скраћује људима време за пун, слободан живот; она је створила индустрију информација и забаве, која реално и фиктивно поништава време“ (децембар 2009).
За социологију књижевности изузетно је значајан његов исказ о односу неслободе и стваралаштва. На сопственом искуству потврђује да држава која је уређена системом репресија може да буде стваралачки изазов за ствараоца. „Само малом духу и медиокритету смета неслобода, јер они размишљају у равни реалности и фактицитета неслободе и потчињавања. Истинском дару и мислиоцу, отпор, потчињавање неслободе бивају подстицаји; они приморавају мисао и машту на највише напоре, на сударе и побеђивање; неслобода приморава човека да се згусне и изрази своје највеће врлине и способности… да нисам прогањан и спутаван да говорим своју истину, никада не бих написао Време зла и Време власти… Ни ’Пишчевих записа’ после Деоба и Времена смрти, мојих најзначајнијих књига. Мене – писца створило је доба неслободе и отпора“ (3.1.2002).
Није време неслободе створило само Ћосића. Искуство успешног књижевног одговора на политички изазов налазимо у српској послератној књижевности (1945-1990). Стваралачки успешан отпор књижевности систему комунистичког социјализма може се доказати њеним уметничким вредностима. Политички догађаји (Први и Други светски рат, Информбиро и Голи оток, стаљинизација после рата), политичке личности (Стаљин, Тито), политичке идеје (социјализам, нација, грађанско друштво), политичко мишљење и понашање били су водећи књижевни семантеми у српској књижевности. Дакле, недемократски и антидемократски облици власти подстичу уметност на ново откривање света стварности, нове теме и мотиве стваралачког обликовања, али и на откривање нове форме, нових поступака, нових начина остваривања естетских вредности.
На положај књижевности у друштву утиче и књижевна критика. Она својим различитим судовима доприноси читаности, заправо култури читања и вредновања. Ћосићево мишљење о књижевној критици у Србији мењало је правце и оцене. Сматрао је од раних дана да је она део књижевности, односно стваралачка дисциплина књижевности. Постоји и друга врста књижевне критике, она која се објављује у дневним новинама. Таквој критици пожелео је виши квалитет у оцењивању и описивању дела о којима пише. „А ако је један вид новинарства, културне публицистике и пропаганде, онда бих јој пожелео већу одговорност, богатије идеје и естетичку културу… Било би добро да носи једно креативније осећање за историју и друштво у коме јесмо“ (1971).
Са растућим разликама у поетикама и рецепцији књижевних дела, Ћосић прихвата идеју о делу као „отвореном феномену“, који сваки читалац може да тумачи на свој начин. „Увек сам сматрао књижевно дело једним отвореним феноменом које даје право да се схвати онако како то читалац и прималац његов може и жели“ (1994). Ћосић зна да постоји лично искуство читања, да постоји предразумевање јер свако ко узме књигу у руке није је узео први пут. Такође, књига се чита са неким знањима и осећањима, навикама.
Толерантан када су у питању различите књижевне критике, Ћосић не одустаје од њиховог вредновања. После 2000. године, он је отворено несагласан са постмодернистичком критиком. „Домаћи постмодернизам у књижевности успоставио се као посткомунистичка идеологија једне генерације… Српски постмодернисти су се сабрали око једне затворене поетике, да не кажем котеријашке поетике…“ (2001). Зашто је оспоравао вредност ове критике није разјаснио у својим записима. Претпостављао је да она не прихвата његове романе. Али ово не треба да изненађује. Друштвено-културне околности условљавају индивидуално читање књижевних дела. Такође, друштвено вредновање књиге и књижевности, политичко-идеолошка опредељења читаоца утичу на „дијаграм успеха једне књиге“. А има проучавалаца књижевности који тврде да је успех књиге у јавности и код читалаца „углавном друштвена појава“ (Велек и Ворен, 1964).
Писац треба да следи истину. Ћосић горљиво брани аутономију писца и његовог стваралаштва. Та одбрана се поклапа са критиком комунистичке власти која је лако посезала за репресивним средствима против уметничких а пре свих књижевних дела. Писац мора да следи своју савест и да се клони лажи. Он је у служби своје истине а не у идеолошкој, политичкој заповести. „Хиљадити пут сам опоменут: писац мора да говори само по својој савести и памети: не сме никад да служи идеологији власти, држави, цркви… Он служи својој истини, људима, уметности“ (1.4.1981).
Писац је људско биће и припада манама колико и врлинама. Није власник врлина. (Поводом 100 година од рођења Црњанског 18. 10. 1993. Ћосић изговара: „Дар не прати врлине. Дар потчињава врлине.“). Поставља високе моралне захтеве писцу. „Књижевник може имати све пороке, изузимајући порок лажи. Можда су могућа уметничка дела и без истине, али ја за таква дела немам интересовања ни уважавања“ (август 1983). А истина је у одбрани властите аутономије коју су угрожавале једнако власти и тиранија, колико и новац, слава, положаји. И још нешто чува аутономију стваралаштва: стваралачки процес који се никад не завршава. „Никад књига није довршена док је рукопис на радном столу“ (фебруар 2007).
Ћосићев појам аутономије подразумева отпор према спољашњим притисцима и ограничењима. Укључивање у политичке активности, под условом да је избор писца, не угрожава стваралачку аутономију. У неким његовим ставовима истина је једна у политици и књижевности. „Требало би да кажем целу истину о нашој савремености; о Милошевићу и опозицији; о српској политици од 1914. године до данас. А кога то занима? Чему то претенциозно ’своје мишљење’ када сам у романима рекао све што је битно?“ (25.1.1992). Оно што је битно, оно што је истина важи, чини се, и за српску политику.
Остаће недоумица о писцу и истини у оним ставовима у којима се књижевна уметност повезује са политиком. „Видим да су Достојевски, Гогољ, Толстој у ХIХ веку, у ХХ веку Малро, Сартр, Ками, Ман, Расел, Солжењицин, морали да се баве и литературом и политиком како би изразили себе и извршили људску дужност… И ја сам као Достојевски у свом времену, савременицима значајнији као борац за истину и као пророк пропасти титоизма и српске трагедије, но зато што сам писао добре и занимљиве романе“ (18.1.2004). На какву истину мисли Ћосић? Да ли на уметничку или друштвену и политичку? Ако писац изражава своју људску дужност и уметнички и политички, онда је реч о две истине а не о једној. Очигледно је да Ћосић под истином подразумева и одбрану аутономије стваралаштва, а то би значило ако је нема да нема ни истине књижевног дела. Истина је и реч о друштвеним и политичким приликама. Коначно, истина је и у романима.
*Аутор је доктор наука, универзитетски професор, социолог културе и књижевности
**У заградама су датуми и године Ћосићевих исказа у ЛИЈД.