И једна, али и све друге књиге често се налазе у опскурној ситуацији у којој се нађу добре књиге – сви причају о њима, а ретко их ко чита. Прича о књизи путује као ехо давно изговорених речи, често погрешно схваћених порука и алегоријских перспектива књижевне фикције

Timeo hominem unius libri.
(„Плашим се људи једне књиге.“)
Тома Аквински

Пише Петар В. Арбутина*

У једној старој документарној емисији емитованој на РТС-у (мислим да се разговор дешава седамдесет и неке, сада већ прошлог двадесетог века), два заборављена барда, које су „нове“ елите (читај: образовани друштвени шљам, полуписмени људи из сентенце с почетка овог текста) њихових земаља заборавиле и потиснуле као непожељну савест у освајању „нових“ вредности, Миљенко Смоје и Света Лукић, говоре о Сплиту, Далмацији, читању… Овом последњем поготово, као основи сваке приче, језика, исказа, егзистенцијалне и духовне зрелости друштва и појединца, памћења… Причајући о сплитском залеђу и Далмацији, Смоје каже да је некада у разним кућама наилазио на разне књиге; на годишњак Даницу, али и на Манифест комунистичке партије у радионицама старих мајстора и занатлија, а да се данас (мисли се на седамдесете године двадесетог века) у том истом простору најчешће налази књига Немачки у сто лекција. Мада су Срби и Хрвати и по много чему другоме слични иако то јавно не признају, у овоме су исти. Од Миљенкове изјаве до данас можда су се променили наслов(и), али увек је то углавном само једна књига. Она која ће нам објаснити који је светац „летњи“ а који „зимски“, шта се не сме радити у време пуног месеца, када се насађују кокоши, који је обичај на Цвети… (Даница или Вечити календар или Рожданик некада су били незаобилазни у српским кућама). Или како ће ипак доћи време праведних односа када устану „презрени на свету“ (или мртви из гробова, на исто му дође!). Или како ћемо научити језик који ће нас одвести у неку другу, срећну земљу, где бар глупости нећемо слушати на матерњем језику. И увек је то једна књига, чак и онда када је у питању комплет руских класика, или Године расплета Слободана Милошевића, или погрешно схваћена и још погрешније читана Књига о Милутину Данка Поповића. Данас се, на пример, једна књига зове Филозофија паланке Радомира Константиновића, волео бих да сретнем некога ко је прочитао до краја, али заиста до краја, ту библију „друге“ Србије, чије егзегезе нико не цитира, питам се зашто… Питање је колико смо заиста читали и ту једну књигу, како год се она у скученој памети и малом искуству читања звала, и колико су (не)читање, односно недостатак времена проведеног над књигом унизили наш речник, друштвени живот, критичку свест и све остало што нас чини (или би требало?) цивилизацијски зрелим и одговорним људима. У сваком случају, и једна, али и све друге књиге често се налазе у опскурној ситуацији у којој се нађу добре књиге – сви причају о њима, а ретко их ко чита. Прича о књизи путује као ехо давно изговорених речи, често погрешно схваћених порука и алегоријских перспектива књижевне фикције. На другој страни, тоталитаристичка мисао осуде и исто тако тоталитаристичка мисао апотеозе од многих књига често стварају манифесте, корисне и ефикасне шлагворте за свакодневну (пара)политичку употребу. Читање у том случају не узрокује повишену температуру критичке свести или читалачког задовољства, већ баналну, реторички бедну и језички оскудну фразу балканске чаршије, огрезле у сопственом историјском провинцијализму и националним тлапњама о (а како другачије?!) себи самој. Тим језиком говоре овдашњи писци самозванци, перјанице (пара)интелектуалних серклова, чију генијалност наводно не разумеју, јер је, према њиховим речима, народ глуп. На другој страни су тиражни писци, који се у сличној прилици одбране своје позиције, бране такође глупошћу – својом. Иако је, истини за вољу, то једна те иста глупост, подељена и другачије обојена у (наоко) различитим друштвеним групацијама. И једни у други су људи једне књиге – своје. Само је резигнација сујетних и мање паметних а више покварених заједничка. Али нису они криви, они су део континуитета банализације књиге, којег нису свесни, или бар не толико колико су свесни својих јефтиних жеља. Лајош Сабо је говорио да Вавилон није кула, већ процес у којем се речи сурвавају у термин и више не говоре ништа о појавама које именују. Немају садржину и неопходну онтологију, као што они који говоре у име других, желећи да буду колективна савест, немају своју, савест мислим. 

Познати професор са Сорбоне Пјер Бајар написао је књигу Како да причамо о књигама које нисмо прочитали (Comment parler des livres que l’on n’a pas lus?, Minuit, 2007; на српском језику објавио Службени гласник, 2009), у којој, на примеру Џојсовог Уликса и сличних великих романа, приказује принцип „нечитања“, односно коришћења у настави карактеристичних информација о књизи, неопходних за дидактичко-методску јединицу која се обрађује. Тиме је Бајар своје колеге професоре желео да заштити од сталног читања обимних књига, али у чаршијским оквирима таква информација потенцијалне читаоце, поготово „интелектуалце“, штити од стварања сопственог критичког мишљења. То јест, њихово „критичко мишљење“ креће се у оквирима реторичких пермутација набубаних фраза најуже професионалне детерминисаности. Из њиховог вокабулара и онога што они причају више је него очигледно да они књиге не читају и да својом појавом и „мишљењем“ експлицирају врло узак дискурс гледања и тумачења своје професије у комплексној целини друштвене панораме. Оно што бисмо назвали широк културолошки дискурс, они не познају, зато што не учествују у њему. Њихова мисао није способна за симбиозу разних знања, јер их и не поседују, нити их читањем умножавају. Ово не важи за „политичке аналитичаре“ (који причају све што им падне на памет, па не могу бити предмет ове анализе). Њима би требало да се баве друге професије, које прате такве когнитивне поремећаје и померену перцепцију стварности.

Можда бисмо ове појаве могли да посматрамо као део опште друштвене кризе, али и нечега што се кроз подсвест вуче вековима и суптилно гради однос према писмености и читању. Као што је страх од мува друга страна љубави према птици, тако је и страх од образованих људи и поклањање поверења и пажње самопроглашеним „фах-идиотима“ скривена али веома дејствена црта националне свести. Када је у деветнаестом веку у Лапову извесни Милоје Ђак повео буну против књаза Милоша, један Милошев војвода је рекао да то може да се спречи само ако се побију сви писмени људи у Србији. Такво решење као опција још увек постоји, оно није престало да буде делотворно унутар друштвених околности у којима живимо, само што је постало мало суптилније. Не треба забрањивати књиге, најбоље је убедити људе и створити околности у којима их они не морају читати, или неће да их читају, јер „прајмтајмом“ владају свезнадари скучених речника, којима све речи могу да стану у мали фишек, а њихова вештина и лукавост („лукавост је памет глупих“) почивају у превртању јефтиних фраза или у галами којом пре свега себе, а затим и гледаоце, покушавају да убеде да су у праву. Њих прочитано не обавезује, а оне који их гледају и слушају њихова простота успокојава јер је поистовећују са својом, па онда ствари и нису тако лоше, зар не?! Како нам се то све десило, од несретног Милоја Ђака па наовамо?

Милош Црњански је пре Другог светског рата говорио да смо ми „колонија стране књиге“, мислећи пре свега на увезене наслове, преводе које су тадашњи београдски књижари крчмили у великим тиражима. Био је у праву у свему осим у једном, тадашњи издавачи Геца Кон, Светозар Цвијановић, Јеремија Џелебџић и остали, печатали су и друге књиге. Само је Геца Кон створио незаборавне дечије едиције „Златна књига“ и „Плава птица“, библиотеку стране књиге „Плејада“, филозофску библиотеку „Каријатиде“,  Јиречекову Историју Срба, Дворниковићеву Карактерологију Југословена, ЦвијићевоБалканско полуострво, монументалну едицију у двадесет књига Српски народ у XIX веку. Да ли би у данашњој колонији, у којој се страни шунд наслови и наивно читалачко незнање сусрећу са жељом да се буде у тренду (видети Нушићеву причу „Свет“), Црњански исто тврдио, или би причао о негдашњим златним временима? По чему ћемо памтити данашње издаваче и какве ће читаоце они створити на лошим језичким стандардима, сиромашним преводима, баналним садржајима?… Напокон, треба да схватимо, бар ми који се бавимо књигом, да ће нас познати по храбрости да идемо у сусрет вредностима, а не по страху да некога не увредимо тиме што нешто више или боље знамо од њега, или то лепше умемо да кажемо. Читање је процес у којем се поредите с врховима, свесни да их можда никада нећете досегнути, али то не значи да им не треба тежити. Да ли за ове речи има ушију и да ли за ове висине има интересената? Наравно, само што је ђаволова мисија „да нас убеди да не постоји“ (Бодлер), а онда и да не постоје неки други људи изван арене будала, како бисмо најкраће могли да опишемо српски медијски простор.

И у историји, књига је од Гутенберга наовамо пролазила кроз разне мене. Ово што се нама дешава није никакво чудо. У разним периодима појавио би се увек неки сплет друштвених околности који би прогласио да књига више није потребна. Али књига је увек опстајала као превелики и пресакрални артефакт, који људска памет још не може да досегне, да га подреди себи и да манипулише њиме као што то чини с људима једне књиге.

Будућност читања можда није будућност књиге какву сада познајемо, али се тај облик интимне молитве неће изгубити, јер, како је то рекао Свети Николај Велимировић: „Док је вике на земљи, биће и одјека на небу.“

*Аутор је књижевни критичар, извршни уредник у „Службеном гласнику“

0 0 votes
Article Rating
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments