Вероватно смо једна од последњих генерација која купује и чита књиге као плодове „Гутенбергове галаксије“, чији сумрак обзнањује и рађање једног новог светла. Штампана књига биће у не тако далекој будућности само алтернатива њеном електронском облику јер се дух ослобођен непосредног материјалног посредништа већ темељи на својим новим софтверским претпоставкама
Одувек фасциниран и задивљен оним што га је својим физичким димензијама превазилазило, човек је откривао и величину оних малих ствари у које несумњиво спада и књига. Способна да сажме свет људског искуства, књига никад није проглашена за неко од светских чуда, али је својим трајањем сачувала посебно место у свим досадашњим културама и цивилизацијама, имајући у виду чињеницу да њене почетке не треба везивати за облик који је нама познат, већ за усмене прототипе који су наговестили њену будућност.
Полазећи од извесних семиотичких претпоставки, културну реалност можемо разумети и као својеврстан текст који је настао акултурацијом претпостављеног садржаја света означеног термином нетекст. Садржај тог нетекста у књизи природе се мења према закону, чије откривање и разумевање означава процес човековог поступног освајања и претварања света у одређени текст (Ј. Лотман, „Типологије културе“, Трећи програм Радио Београда, бр. 23, Београд, 1974, 448). На основу сазнања да је језик примарни моделативни систем, утврђено је постојање и другостепених моделативних система који само на посебан начин у религији, миту, обредима, грађењу станишта, одевању, исхрани користе тај примарни језик.
Поједини аспекти социо-културне реалности, попут погребних обреда, на пример, представљају посебне језике, односно кодове, који одређеним правилима класификације изражавају правила људског мишљења у оквиру једне културе, чије откривање представља један од основних циљева оваквих семиотичких истраживања. Превођењем тих аспеката културе у писани текст постаје видљиво оно што је до тада било само на нивоу неписаних правила која, на пример, у самртном, погребном и посмртном обреду постају основа Књиге мртвих (Б. Јовановић, Српска књига мртвих, Градина, Ниш, 1992).
Симбол света
Међутим, у нешто ширем смислу књига није само оно што би се одредило појмом текста, већ и оно што није текст. Природа је својеврсна књига коју су велики истраживачи, попут Парацелзуса, најрадије читали. Као што гледати не значи и видети, тако и читање не значи и разумевање написаног. Уколико је настао Творчевим изговарањем одговарајућих речи, свет је опредмећена књига коју су само посвећени могли да читају и разумеју. У том смислу је она како симбол света, у овоземаљском и космолошком смислу, тако и симбол живота, па зато у свим традицијама и културама представља ученост, знање и мудрост.
У представи Раја, књига се налази у његовом средишту и поистовећује се са дрветом живота, чији листови, попут слова у књизи, представљају како сва постојећа бића тако и све Божје одлуке. Зато је књига и оличење Божје тајне коју откривају посвећени, а у хришћанској традицији она је симбол светог учења, апостолски преносилац мудрости и учитељ народа. Исус, јеванђелисти који су описали његов живот и светитељи који су наставили његово учење приказани су на фрескама и иконама са књигом у руци. Сматрана књигом над књигама, Библија, коју чине Стари и Нови завет, свој назив дугује грчкој речи „библион“ која значи књига, а која је изведена из имена феничанског града Библиоса, трговачког центра античког света познатог и по трговини папирусом, тада основним материјалом за писање.
Књиге су, дакле, пре него у писаном и штампаном постојале у усменом облику, а митови из којих су настали разни облици народног књижевног стваралаштва упућују на форму тих првих књига. Без обзира у каквој је форми, усменој, штампаној или електронској, књига има своју дубљу историјску, културну и духовну димензију и показује резултат миленијумског процеса човековог културног сазревања као његов поуздан временски оријентир који сажето искуство прошлости вреднује у садашњости за будућност.
Задовољавајући људску потребу не само за фактичким знањем, већ за искуством фикцијског света, књига оличава њихову суштинску повезаност стваралачком и читалачком имагинацијом. Евидентно је да се фактичко не може разумети без имагинације као што и измаштани светови подразумевају известан фактицитет. У том смислу књига представља паралелни, виртуелни свет који је са становишта људских потреба комплементаран стварности.
Текстови у древним књигама имали су и одређене профетске одлике које су могле да буду поетски иманентне, јер је сваки поета био и профета, или експлицитно изражене у виду упутства за гатање, прорицање или пак представљања самих пророчанстава. Римљани су у изузетним приликама гледали у своје пророчке, тзв. Сибилине књиге, верујући да ће у њима наћи одговоре на актуелна животна питања. Будући да су та питања везана за постојећу неизвесност и стрепњу пред будућношћу, добијени одговори су били и својеврсна тумачења и објашњења њихових страхова.
У прорицатељским, гаталачким књигама средњег века и данашњег доба указује се на начин, технику и методу откривања нечије судбине и будућности. Текстови објава откривених истина, пророчких казивања, чине садржај познатих светих књига, па и библијског Старог завета.
Трансвремено обележје
У књизи као симболу знања и мудрости записано је не само оно што је било и што јесте, већ и оно што ће бити. Њена вредност садржана је у откривању и предвиђању будућности, па се у тој равни може сагледати и судбина саме књиге. Како оличава оно нематеријално, односно духовно, њен познати материјални аспект, какав постоји већ вековима, само је једна од фаза у њеном постојању, којој претходи њена прототипска усмена варијанта, а следи њен електронски облик. Уколико су културно-историјске форме релативне за њену суштину, прелазни период у коме се данас књига налази је стање које омогућује да се одговор на питање о њеној будућности потражи у ономе што је била и у ономе што она јесте.
Миленијумско искуство књиге показује у временској димензији њену културну старост која има и одређено трансвремено обележје изражено у способност да кроз време буде преносилац важних сазнања, тако и на реалност несвесног у којој су садржане нове креативне и сазнајне могућности. Рођени са могућношћу да проговоримо и усвојимо један језик као начин изражавања и комуникације, зависи првенствено од средине у којој одрастамо који ће то језик бити. Доносимо, дакле, на свет предачко искуство у виду одређених архетипова нашег колективно несвесног за које је карактеристично да могу добити супротна значења. (Архетип месије, спаситеља, који се јавља у време највећих криза колектива, некритичким односом према својој конкретизацији претвара се у своју кобну супротност, па онај који је требало да донесе ослобођење постаје највећи тиранин или онај који колектив одводи у пропаст.) Из несвесног долази порука о књизи као својеврсном архетипу и носиоцу одређених формализованих претпоставки, насталих као плод дотадашњег искуства. Њено основно значење нам стиже преко снова у којима она симболизује духовно спремиште, искуство и знање стечено откривањем природе или идеју за стварање нечег новог (Е. Епли, Сан и тумачење снова: са 500 симбола сна, Матица хрватска, Загреб, 1967). Међутим, та архетипска димензија књиге, као симбола релевантног искуства које се преноси културном традицијом и отвара према будућности, може имати двоструко значење.
У позитивном аспекту књига је симбол знања, учења и мудрости која се ствара и преноси у процесу културне посвећености која има обредни карактер. Текстови су садржали релевантне поруке одређене традиције у којој није било места за неважне ствари. Књига је у том смислу медиј који приликом стварања и рецепције омогућује излазак из времена и приступ неком другом свету.
Иако се до аутентичног текста књиге долази улагањем велике стваралачке енергије, само писање и његов завршетак доноси аутору задовољство, а читалац такве књиге има могућност налажења одговарајућег духовног искуства. Оличавајући стабилне вредности, таква књига је била догађај за средину и доживљај за читаоце, а њена дуготрајност је сразмерна дубини остављеног трага. Читајући такве књиге, појединац се учи стрпљењу, зна да ће се суочити са крајем када прочита све њене странице. Она је за њега својеврсни „покретни празник“ који пружа временско упориште и оријентир у овоземаљском постојању.
Одлагање самоубиства
Свака књига има своју причу и казује начин на који човек осмишљава свет и сопствено постојање у њему. И све док може тако да чини, било спонтано или организовано, успева да се одбрани од искушења бесмисла и егзистенцијалног вакуума који прети да његову потенцијалну креативност претвори у њену самодеструктивну супротност. Омогућујући му да се удаљи из свакодневице, а приближи далеким световима, књига симболизује човеков духовни и егзистенцијални парадокс. У тој тежњи за доживљајем непознатог може се „убијати“ од читања, као што се без читања може суочити са могућношћу самопоништења свог бесмисленог постојања. Иако многи проводе живот удаљени од књиге, за оне којима она нешто значи чини се да важе Сиоранове речи да књига одлаже самоубиство. Зато је и писање један од најбољих начина борбе против смрти, а причање прича, како је то чинила Шехерезада, није само одлагање њене неминовности већ и испредање смисла сопственог постојања, јер се осмишљавањем и безизлазних ситуација, када мач виси над главом, у причи проналази излаз. Факат је да духовна активност, попут писања и читања, умањује ефекте старења и пролонгира долазак смрти и да се са престанком те активности појединац суочава са приближавањем животном крају.
Данас се, међутим, архетип књиге исказује и у свом негативном виду. То је форма која може бити испуњена фриволним садржајем, без културне, друштвене, уметничке и научне вредности. Рекламирана као универзални супститут за све оно што данашњем човеку недостаје, књига се нуди као замена за путовање, за пријатељство, за љубав. Међутим, задовољство у читању књига је посебно задовољство које не може заменити друге облике потврђивања људске аутентичности (Р. Барт, Задовољство у тексту, Градина, Ниш, 1975). Уколико се задовољством у читању књиге замењује пријатељ, љубавни партнер, путовање, онда неадекватном компензацијом читање постаје бекство од стварности, начин отуђења а књига својеврстан наркотик. Будући да задовољство читања еротске и порнографске литературе не може да буде замена за љубавно задовољство, неумерено и претерано читање, којим се настоји да замени нешто друго или све друго, ствара од читаоца зависника који се књигом ограђује од живота. Опсесивно читање свега што нам под руку дође, без икаквог плана и реда, мотивисано је потребом задовољења, како вели Валери Ларбо, некажњивог порока читања. Међутим, Мигуел де Унамуно сматра да читаоца, ипак, стиже казна, али слатка, јер порок читања садржи непрестану смртну казну (М. де Унамуно, Како се прави роман, Рад, Београд, 2006, 46). Удаљавајући се од непосредног живота, на ту казну осуђујемо сами себе посвећујући време рецепцији одређеног текста. Горчина сазнајне читалачке сласти говори о олаком препуштању уживању у читању које нема за последицу задовољство и радост, већ базично незадовољство изражено тражењем исте и увек нешто презасићеније духовне хране. То наравно нису књиге које оличавају знање примљено од анђела, које се једу са слашћу и тек када се прогутају осети се њихова горчина (Отк. 10, 10, Свето писмо, Нови завјет Господа нашег Исуса Христа, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1984), већ литература која од читаоца модних хитова ствара зависника.
Електронска будућност
Доминација књига које се читају у одређеном времену као бестселери, јер се најбоље продају, на основу чега и добију квалификатив хита, суперхита или мегахита, показује колико су оне условљене тренутком и за једнократну употребу. Оне нису више само поуздано духовно упориште и начин утемељења у времену, већ средство за „убијање“ времена. Писане тако да се лако и брзо читају, такве књиге њихови конзументи „гутају“ да би се одвојили од стварности и пренели у свет литературе. Пратећи фиктивна збивања, они се привидно издвајају из уобичајеног времена које протиче поред њих. Међутим, дела која се олако пишу, лако објављују и необавезно читају упућују на тежину проблема њихове неподношљиве лакоће. Оно што је лако у тим књигама, што омогућује да се читају без отпора, попут текуће воде, везано је за логику, природу и исход тог процеса. Јер, све што природно клизи неминовно одводи доле, ка најнижим нивоима укуса који се као неукус заборављених и поништених виших културних вредности настоји да наметне и постане општеважећи.
Без обзира на све досадашње друштвене, верске, идеолошке и цивилизацијске промене у свету, књига је остала у средишту културе. Она се данас преображава у све доминантнији електронски облик који, материјализован на компакт диску, доступан преко Интернета или сачуван у меморији компјутера, може да се чита са екрана или слуша преко звучника. Имајући, дакле, у виду сасвим извесну електронску будућност књиге, њена садашњост је у знаку нових технолошких могућности које је одређују као комплексан мултимедијални производ способан да помери досадашњу границу аутентичног искуства и увећа читалачко задовољство. Те могућности су осенчене некритичким односом према обиљу неважних и лажних дела која се данас увелико представљају, промовишу и рекламирају као битна и истинита.
Претварање слова у звук и слику је изазов електронске цивилизације која настоји да све релевантне садржаје дигитализује и омогући њихову рецепцију као потпуни доживљај. Данашњи читалац може лако и брзо да дође до траженог текста који је обогаћен звучном димензијом и визуелним садржајима у виду не само статичних већ и покретних слика. Вероватно смо једна од последњих генерација која купује и чита књиге као плодове „Гутенбергове галаксије“, чији сумрак обзнањује и рађање једног новог светла. Штампана књига биће у не тако далекој будућности само алтернатива њеном електронском облику јер се дух ослобођен непосредног материјалног посредништа већ темељи на својим новим софтверским претпоставкама.
*Аутор је доктор етнологије и антропологије, песник, синеаста