Својим антологијским остварењима,
Александар Цветковић је на савременој српској, па и светској ликовној сцени омеђио веома индивидуални поетички простор. Бавећи се у потоњем плодоносном раду ликовним транспозицијама и алегоријама на сторије од оних о конквистадорима до феномена савремене цивилизације,
Цветковић је током више од четири деценије континуирано изграђивао и допуњавао сопствени сликарско-митолошки лексикон.
Одређење ликовног дела које је још почетком ХХ века понудио енглески теоретичар Клајв Бел, мислећи о њему као о „значајној форми”, чија естетска својства покрећу емоције, у кључном смислу је утицало на разумевање језика настајућег апстрактног сликарства и читање његове загонетне поетике. Надовезујући се на познату тезу Пола Сезана о сликарству као „обојеној логици”, поменуто Белово формалистичко гледиште је из свог теоријског видокруга уклонило питања традиционалних миметичких аспеката ликовног медија, фокусирајући се на саму обликотворност дела изведену у суодношавању линије и боје као конститутивних елемената форме, дакле усредсређењем на чисто логичко устројство ликовног дела.